E M I R

"Ljubavi?"

Doručak i ručak su prošli zategnuto, bilo je svega. Večera je počela obećavajuće, do momenta kada je Vahid besramno desnu ruku položio na Uninu lijevu, privlačeći joj pažnju.

Trgnuo sam se na tu riječ- da trgnuo, počeo sam se gušiti onog momenta kada joj je rekao ljubavi.

Ne znam jel mi bilo gore kada mu je uputila muci-buci zaljubljeni smiješak ili kada je rekla da dragi.

Oboje sam ošinuo pogledom, no niti na kraj pameti mi nije bilo da iskoristim Minu da joj napakostim.

Samo sam uzdahnuo, fokusirajući se na njihov razgovor.

"Ovaj, večeras ne mogu ostati. Zna Mahir, moram poslovno do Mostara. Može te Emir, po povratku, povesti kući."

Trznuo sam se čuvši svoje ime, usput se zalivši vrelom kafom. Mina je odmah pokušala očistiti fleku, no nije išlo dole. Fleka, da ne dođe do zabune.

"Pusti", rekao sam, primajući je za ruku, na taj način je odmičući od sebe.
"Nije vrijedno. Presvući ću se."

Pošao sam ka sobi, no onda sam se sjetio nečega.

"Una? Molim te, možeš li doći? Moj kofer je ispod tvoje torbe, koja je otvorena."

Pozvao sam je s vrata i ona, naivna kakva je, odmah je klimnula glavom.

"Odmah. Sekund, Vahide."

Ponovo mu uputi slatko-zaljubljeni smiješak od kog mi dođe muka, pa mi glavom da znak da idem i da mе prati.

Pošto se nađemo u njihovoj sobi i pošto ona krene micati kofere, ja iskoristim taj trenutak nepažnje i zaključam vrata.

"Evo, gospodine."

Kaže, pošto makne kofer, pa krene ka izlazu u nadi da ću se maknuti.

Ali kako ostanem stajati nepokretno, ona mi uputi pogled pun nejasnoće.

"Trebam te, Una."

Kažem joj ono što mi je na pameti od momenta kada smo se ponovo sreli pa joj krenem u susret, ali njezina reakcija me nemalo iznenadi.

Pogleda me bijesno, pa ustukne za korak. Krenem za njom, mic-po-mic, prateći njezine korake.

Savršeno usklađeni, učine da ona dođe do kreveta i padne na njega a ja da zauzmem poziciju kaveza oko nje.

Nešto što obožavam kad je ona u pitanju.

Pogledam je u oči, nesvjesno se osmjehujući, dok me njezin miris opija i zavodi, moleći me da poklekne pred vlastitim pravilom.

Pravilom koje nalaže da je ne diram dok god ona sama to ne zatraži.

Ona šuti, gleda me u oči i diše plitko.

Poraženo uzdahnem, glavu naslanjajući na njezin vrat.

Tu utisnem jedan sitan poljubac, pa se podignem pružajući joj ruku.

Ali, naravski da me ona izginoriše i sasvim sama ustane sa kreveta te, otključavši vrata, izađe van.

Uzdahnem, gledajući za njom.

Ovo je teže nego što sam mislio da će biti.