Dvije hiljade devetnaesta je došla do kraja.

Sve se desilo prebrzo, juče sam bila u Zagrebu, a večeras sa Magdom idem u Trocadero na doček. Od šestog mjeseca radimo i štedimo za ovo, ona u Pločama a ja u Bosni. Poznajemo se jako dugo a iako je između nas stotine kilometara, mi smo bliske.

Znamo tajne one druge, bezuslovna smo podrška jedna drugoj a svo slobodno vrijeme provodimo zajedno. Ovo oko Nove godine planiramo jako dugo, a imale smo sreće da moj najdraži bend svira u Budvi.

Tri dana prije dočeka spakovale smo se i zaputile u Budvu.

Crna Gora je bila neutralno tlo, za mene Bosansku i nju, Hrvaticu.

Crna Gora za nas dvije je bila neutralno tlo. A i nije kao da smo imale izbora.

...

"Šta ćeš obući?" Magdalena me upita pošto izađe iz kupatila odjevena u svoju najdražu trenerku i bijelu majicu. Kosa joj je još uvijek bila mokra, a kapi sa vrhova kose padale su i močile tkaninu.

Uzela je ručnik, njime grubo trljajući mokru kosu.

Gledala je u mene, čekajući moj odgovor.

Slegla sam ramenima, stvarno nisam razmišljala o tome. To joj i kažem, a ona se u tri sekunde nađe pred mojim koferom.

Nakon što pregleda svaku stvar, uzdahne. "Nisi ponijela haljine, zar ne?" Odmahnem glavom smijući se njezinoj faci. "Ne. Nisam ja za to. Vani je minus pedest, kud ću u haljini? Mislila sam ovo."

Iz gomile stvari razbacanih oko kofera izvučem crne traperice i košulju. Ona me pogleda zgroženo, no ne kaže ništa već se samo nasmije.

"Magda? Plašiš me..." Kažem joj, a ona preokrene očima. "Razmišljala sam... Ti obuci to, a ja ću ti dati crne štikle i našminkati te." Odmahnem glavom u znak neslaganja, a smijeh se zaori sobom pošto me ona pogleda... tužno?

Uzdahnem.

"Dobro, ljubavi. Ali nemoj pretjerati, molim te." Ona me pogleda namršteno.

"Kad sam ja pretjerala... ljubavi?" Upita, dok me povlači ka stolici ispred ogledala. "Dođi." Kaže dok me doslovno gura da sjednem.

"Idemo te srediti za noć života." Kaže, a ja prevrnem očima.

Ni slutila nisam kako u njezinim riječima ima istine.