Lena je utehu te noći pronašla u Migelu. Iskoristila je njegovu ljubav da ublaži svoj bol. Pojavila se u njegovoj sobi u prozirnoj spavaćici. Migel je duboko u sebi znao  da ga iskorišćava, ali nije mario. Bio je pored nje. Tu uz nju. Ujutru nije otišla, nije se osećala loše. Osećala je otupelu bol u grudima. Pogledala ga je i osmehnula se. Niko neće zameniti ono što oseća prema Džeku.

Predsednik je ubijen. Njegova žena mu je presudila, pre sumraka je pobegla sa šetačima. Oni je imala najviše pristalica i proglašena je za vođu. Svi načini komunikacije su prekinuti. Tela mrtvih su se pakovala da putuju nazad u Strahopošt. Sva sem Džekovog.

- Tamo nije ništa ostalo za njega. Ovde jeste.- Mirjana je pred oproštaj rekla

- Potrudićemo se da bude zapamćen.- Oni je obećala

Mirjana je zagrlila Dereka.

- Budi snažan.- pružila mu je slušalicu- Pripadala je Džeku. Ja sam uvek na liniji. Samo je pritisni i govori.

Derek ju je jače privio uz sebe suzdržavajući suze. Pismo u krem džepu njegovih pantalona je težilo tonu, a srce kao da nije kucalo.

Edmund nije preživeo operaciju. Lara posle njegove smrti odbila da ode na operaciju. Sepsa se pokrenula, bilo je kasno kada ju je Mirjana ubedila.

Megan je proglašena mrtvom. Bila je trudna, već mesec dana. U strahopoštu bi je naterali na abortus i strogo kaznili. Sedrik ju je poljubio.

- Čuvaj se.- prošaputao je

- I ti...- poljubila je njegov vrat

- Javi mi.- stavio je ruku na njen stomak

- Kako želiš da se zove?

- Dženi, ako je devojčica.. - rekao je tiho

- Džek, ako je dečak.- dopunila je i ukrstila njihove prste poslednji put

Do kuće su se vozili letelicom.

U gradu je vladala svečana atmosfera. Svi su bili tu da dočekaju heroje. Predsednik graničara je spremio veličanstven govor pre nego što se letelica smestila. Senat i predsedavajući su se prvi poređali da čestitaju i da se slikaju sa junacima.

Herojska odbrana grada.

Život za druge!

Novi superheroji.

Ljudi postoje!

Naslovi medija su odzvanjali njihovim imenima i hvalama.

Mirjana to nije mogla da podnese. Oni su bili srećni, radovali su se. Bili su u zabludi, svi oni. Besna u vagoni je polupala ogledalo. Zasekla je šaku i gledala u crvenu krv. Pogledala je u svoj odraz i stavila krvav palac na čelo. Iscrtala je broj sedam.

- Paklenih sedam.- rekla je tiho

- Molim?- Aleks je upitao

- To smo mi. Paklenih sedam.- ponovila je glasnije i okrenula se ka njima- Oni misle da je lepo žrtvovati se! Oni misle da je lako. Oni od nas stvaraju heroje! Mi to nismo! Mi smo deca pakla! Gledamo kako drugi umiru. Mi smo u paklu i vapimo za predahom! Oni misle da je lako biti mi!- proderala se

- Paklenih sedam. Paklenih sedam.- Aleks je skandirao

Uskoro sedam preživelih je raseklo svoje dlanove i iscrtalo sedmicu po čelu i nosu. Simbol po kojim će biti zapamćeni. Vrata su se otvorila. Muzika je stala.

Očekivali su da se pojave u svečanim odelima. Ne, pocepane uniforme pokazivale  su rane, podignuta lica ppokazivala sedmice na čelu. Noga po noga. Mirjana je išla prva. Bacila je štaku u stranu i prošepala. Uganut zglob, ogrebogine, puknuti ligamenti u rukama. Na leđima je nosila svoje oružje. Aleks i Sedrik su nosili Gitino telo. Nekako svečano. Migel i Lena Edmundovo, a Lana i Petar Larino.

Navijanje je prestalo. Čulo se samo marširanje njihovih stopa. Mara se našla blizu predsednika, povela ih je do auta.

- Ovde su samo tri tela.- predsednik je zaključio

- Džek je sahranjen tamo, a Megan je raznešena u eksploziji.- rekla je bez emocija

Stefan i njegova četvorica su ih pratili.

- O, treba tela dostaviti porodicama.- rekao je

- Ne. Biće sahranjeni izvan grada. Podići će im se spomenici. Svet neće zaboraviti ko su i šta su učinili.- Mirjana je rekla- Porodice ćemo mi dovesti da se oproste.

Predsednik je klimnuo glavom pomalo tužno.

- Trebaju vam novi članovi...

- Ne, ne trebaju.- Aleks je progovorio- Sve što smo prošli prošli smo zajedno. Tako će biti i posle smrti. Dok ne umremo svi novih članova neće biti.

¤    ¤    ¤     ¤

Stefan je goreo. Pilule su krenule da deluju. Trocale su mu mozak. Pred očima su mu igrale slike dok su se boje menjale, a zaglušujuća buka u ušima postajala nepodnošljiva. Vrata njegove kabine za tuširanje su se otvorila uz glasan tresak. Nije shvatao da zaglušujuća buka polazi od njegovih usta otvorenih u vrisku. Voda kao da je bila kiselina, gorela mu je kožu. Zelena tečnost je izašla iz njegovih usta i prolila se po pločicama. Par ruku se obavio oko njegovih ramena. Nije mogao da odredi da li halucinira ili ne. Sve čega je bio svestan jeste da umire, a ne želi.

Zaplakao je poput malog deteta. Zajecao je u grudi osobe naspram njega. Mrmljao je kako ne želi da umre. Osetio je udarac na potiljku.

Probudio se uz gadan bol na potiljku. Pulsirao je i širio se njegovim telom. Bio je u bolnici, na stolici pored kreveta sedela je figura. Vid mu se još nije fiksirao, sve što je mogao da kaže o figuri jeste da je bila mala.

- Da li me čuješ?

Kliomnhuo je glavom.

- Možeš da stojiš?

Razmislio je i ponovo klimnuo glavom. Kada je ponovo podigao pogled gldeao je u neobične tamne oči mirjane.

- Ti.- proskitao je

- Samo kreni, posle možeš da me gađaš kamenjem ili da me staviš da visim naglavačke.- rekla je otvoreno

Crno odelo je bilo ostavljeno na stolici.

Gitini oditelji su plakali bez prestankja, njene sestre takođe. Aleks im je rekao da treba da se ponose svojom sestrom.

- Kao vođa bio sam ponosan da imam nekog poput nje.- rekao je

- Njeno telo?- njen otac je upitao brišući suze sa tamnog lica

- Biće sahranjeno izvan grada, spomenik će biti podignut nakon sahrane.- Aleks je gutao knedlu

-Povedi Stefana sa sobom, ja idem sa Petrom kod Džekovog oca.- rekla je i predala mu Stefanovu ruku

On nije bio prisutan. Sve vreme je gledao u zatvorena vrata koja su pripadala njoj.

- Smem li da uđem u njenu sobu?- upitao je uprkos suzama

Njena majka je samo klimnula glavom i sakrila lice u muževljeve grudi. gitina soba je bila veličine kutice za šibice. U njoj je stajao jedan krevet, oran, ali zidovi, oni su bili ispisani tehnikama borbe. Oduvek je to volela. Seo je na njen krevet i uzeo jastuk. Mirisao je na nju, bio je to slab miris, od predugog stajanja, li je bio dovoljan da on opet zplače. Plakao je jako, ali tiho. Nije želeo da se pomeri sve dok ga Aleks i Migel nisu izvukli iz njene sobe. Najmlađa sestra, Sonja, dala mu je plišanu igračku.

- Gigi mi ju je dala da se ne bih plašila mraka.- izgovorila je krezubava devojčica- Više ga se ne plašim.

Jedva vidljivo se osmehnuo i privio igračku na grudi.

Mirjana je sa Petrom stigla do petog kruga. Koračali su ulicama i gledali kako im se ljudi sklanjaju sa puta. Petar je zastao. Video je svoju mamu. Gledala ga je sa korpom u rukama, nosila je ručak njegovom ocu. Mirjana je pogledala prelepu ženu kose pokupljene u punđu i ruku izgorelih od napornog rada. Videla je Petrovu lepotu u njoj.

- Niz ulicu, pa treća sa leva?- upitala je

- Da.

- U redu je, Pozdravi se.- rekla je, a zatim nasavila dalje

- Petre...- njegova majka je zaplakala

- Gospodin Vilson?- Mirjana je upitala kada je videla visokog plavog čoveka ispred kuće

- Da?- osmehnuo se prijatno

- Možemo da popričamo?- video je njenu uniformu i namrštio se

- Žurim.- rekao je i pokazao na svoju kutiju sa alatima

- ovo je vrlo kratko.- rekla je

- Ako ne popravi taj lift u konzulatu ja ću biti kratak za glavu.- rekao je ozbiljno

- U vezi vašeg sina je.- rekla je već na ivici nerava

- Ne zanima me, javite mi samo kada umre ta vreća govana.

Bio je odbačen na zid kuće. Mirjanin lakat je bio pod njegovim grlom, druga ruka mu je srezala mošice dok je siktala u njegovo lice.

- Džek nije bio beskoristan ti matori bolesniku.- stisla je jače ruku i on zastenja- barem si ga se zauvek otarasio.

Odmakla se i pustila ga da padne na pod.

- Šta?

- Tvoj sin je umro. Evo ti.- bacila mu je sav novac koji je Džek zaradio u lice- napij se i jebi rupu u zidu pošto njega više ne možeš.- okrenula se i otišla pre nego što bi se okrenula i upucala ga posred čela

- Džek bi bio ponosan na to.- Sedrik ju je stegao dok su putovali u drugi krug

Megan i njena majka nisu ličile. N jena majka je imala Plavu kosu i zelene oči, ali su imale isto mišije, uzano lice, bile su niske i vitke.

Lucija, njena majka je plakala. Ronila je suzu za suzom.

- Oprostite, ja, samo.... Oduvek je maštala da bude graničar...- zajecala je i Sedrik ju je obgrlio jednom rukom

Bilo mu je teško da je laže, ali bilo je bolje da manje ljudi zna da je Megan živa.

- U redu je, pođite sa nama, ispred grada podižemo spomenike.- Mirjana ju je tešila sa druge strane.

Suzdržavala je suze od padanja, ali jedan pogled na otvorenu sobu i igračke po zidovima je bio dovoljan da one navru još jače.

Larin brat je jedini došao Maka joj se besila naon šo je ona otišla u graničare, a otac je prestao da jede, samo je pio alkohol.

Edmundovi roditelji du bili u najboljem stanju. Majka je imala uplakane oči, ali nije jecala. Edmundov otac je bio visok i krupniji od Edmunda. Njegova majka je imala iste plavo zelene oči i čokoladne kovrdže. Stariji brat je bio prezaizet poslom. Mario je za mlađeg brata. Upravo zato nije želeo da dođe. Plakao bi.

Mirjana je postavila zaštitno polje oko tri rake i dva mesta za spomenike. Skinula je odelo i dopustila da se donesu kovčezi.

Stefan nije ni shvatao da čvrsto grli dve male devojčice. Plakao je. Plakao je i nije mario. Gledao je u prazno mesto pored Gitine grobnice. Želeo je da bide tu. Da leži pored nje. U ledu u metalnom kovčegu. Izolovan. Da bude pored nje. Gitina majka je umirala od jecaja. Larin brat je držao Meganinu majku koja samo što se nije onesvestila.

Aleks je prišao zajedničkoj raki za Edmunda i Laru.

- Edmund i Lara Džonson. Prijatelji, ratnici, deca, braća i sestre. Jednom rečju heroji. Neka se njihova imena nađu na usnama.- rekao je

- Neka se njihova imena nađu na usnama.- ponovili su uz mrmljaj

Mirjana nije plakala. Bila je jaka. Samo spolja. Morala je da bude. Aleks nikada nije imao razloga da plače.

- Gita. Bila si voljena sestra, ćerka, ljubavnica.- pogledala je u Stefana koji se setno osmehnuo- Bila si prijateljica. Ali najviše od svega heroj. Upamtiće te.

- Neka joj se ime na usnama nađe.- promrmljali su

- Kako dirljivo.

Stajali su lice u lice sa Mimom. Nisu ni primetili kada ih je njena banda okružila.

- Šta želiš?- Mirjana je zarežala i skupila roditelje iza sebe

- O, draga nismo ovde došli da vas upucamo. Ali ako to tražite drage volje ću vam ispuniti želju.- potegla je pištolj

- Pusti njih da idu. Nevini su.- rekla je

- Nevini? Ne zasmejavaj me. Kada je iko od vas zastao pred detetom šetačem? Ne. Ubijali ste ih bez milosti. Klali grla novorođenim bebama!- njene reči su poput hiljadu noževa ostavljale trag na njihovim srcima

Oni su bili drugačiji. Svih sedmoro i Megan.

- Šta želiš?- Mirjana je ponovo zarežala držreći Miminu glavu na nišanu

- Tebe. Vidi nas je dvadesetoro. Upucaćemo sve sem tebe. Ti nemaš dovoljno vremena da nas sve ubiješ pre nego što te neko ne rani ili otma pištolj.- Mima se osmehnula

- Spustite oružje.- Mirjana je proskitala

Aleks je poslednje spustio pištolj.

- Poći ću. Kada odam počast svojim palim borcima.- rekla je

- Tela naših su spaljivana, neki nikada...

- Prekini, hoćeš li? Misliš da mi ubijamo?- Mirjana je podigla pogled na Aleksove reči- Ja sam pobegao od kuće zbog ljudi kao što si ti!

- Šetača? Sumnjam.- nasmejala se izazivački

- Ne, samoživih idiota koji samo pričaju o prošlosti, a ne rade ništa da se to ne ponovi.- rekao je i krenuo da zakloni Mirjanu

- Imaš minut.- Mima je skupila obrve

Meganina majka je jecala u Sedrikove grudi.

- Slušajte me.- pogledala ga je uplakanih očiju

- Znate zakone  graničara?

- Da. Umri pravedno. Umri za druge.

- Ne zakletve. Zakone. Ne smeju se imati deca?

Klimnula je glavom.

- Razmislite o tome.- stavio joj je bubicu u ruku- Pozovite me kada shvatite.

- Megan. O tebi kao o bilo kome od njih mogu reći hiljade reči, ali ni jedna nije dovoljna. Ti si voljena ćerka, ljubavnica... buduća majka.- promrmljala je tiho- Heroj. Uzor. Tvoje ime neće biti zaboravljeno.- završila je gušeći suze

Migel i Aleks su izneli njen spomenik i stavili na mesto

Gde je bio Džekov spomenik stavila je narukvicu od kamenčića. Istu kakvu ima ona. Džek ju je napravio.

- Ti...- zagrcnula se- Sećam se odabira. Stidnog pogleda. Izbegavanja kontakta. Onda se sećam časova. Tvog smeha i prvih reči. Dana kada smo završili u istom timu. Noći kada sam te pronašla na dnu mog kreveta. Svih narednih noći sa tobom u onoj sobi. Svih pokušaja da te izvučemo iz ljušture. Sećam se zvonkosti tvog smeha, načina na koji si govorio i milih reči. Sećam se kada si mi pokazao čip. Noći kada si zamalao razneo čitavo postrojenje. Sećam se svega, a ponajviše tvojih očiju. Sećam se tužno plavih.. Tužnooki. Tako sam te zvala.- ispustila je tužni kikot- Jednog jutra sam shvatila da je moj tužnooki tužan jer nema nikog, baš kao ja. Ja sam bila tvoje sve i ti moje.- prigušila je jecaj- Sećam se tvojih očiju kao srećnih. Takvog ću te pamtiti. Možda jesi stariji od mene, ali ćeš uvek biti moj mali bata.- završila je glasa visokog od nadoilazećih suza

Niko nije govorio. Mima je u neverici posmatrala mlađu devojku kako skida zaštitni prsluk i baca pištolje u stranu. Skinula je bubice i izula čizme. Pesak je bio vruć pod njenim čarapama, ali je istresla sve noževe i pomoćni laser iz čizama. Bacila je nož iz grudnjaka i otrovne igle iz kose pokupljene u punđu.

- Mogla sam sve da vas ubijem, ali...

- Znam. I ja želim odgovore.- Mima je klimnula glavom.

- Mirjana!- Aleks je posegao za njenom rukom

- Vodi moj tim. Vratiću se. Obećavam.- šapnula mu je

Želela je da ga poljubi. Da veruju oboje da će se vratiti, ali sve što je učinila bilo je da ga odgurne od sebe i sknocetriše se na disanje.

Postoji jedna soba na trećem spratu. Vrata su zelene boje. Unutra nema ničega. To je soba u koju ulaze samo najjači. Soba u kojoj umom kontrolišeš telo. Nagone, strahove i nadanja. Mirjana nije mogla da izdrži predugo Džek jeste. On je bio najjači od njih. Po ko zna koji put poželela je da je ona umrla, ne on. Progutala je suze i ispružila ruke.

Aleks se osećao jadno. Gleda kako mu odvode osobu koja mu najviše znači. Nemoćan je da uradi bilo šta.

- Veruj. Pametna je ona.- Sedrik mu je rekao

- Plus svima sam nam stavio uređaj za praćenje ovog jutra.- Petar je dodao- Daćemo joj jedan mesec.

- To je predugo.- Aleks je promrmljao

- Ili prekratko.- Lana je rekla- Ako iko može da preživi sa Šetačima onda je to ona.

______________________________________________________________________________

JAKO MI JE ŽAO! Htela sam da postavim ranije, ali imam užasne glsvobolje, pod pritiskom sam i zaista nemam koncentraciju.

Imam osećaj kao da mi poglavlja postaju sve lošija i lošija. Uh...

Mišljenje mi je hitno potrebno...

Hvala na svemu! :) ♡