LORENA

Već dve nedelje živim u novom stanu sa Vilijamom i život koji vodim je skoro identičan onom koji sam imala u Monaku. Nejtan je otputovao nešto posle mog preseljenja i od tada ga nisam videla, a ne mogu reći da mi je to smetalo. Rejan je sa druge strane ponovo bio odsutan zbog nekog zadatka i ja već neko vreme razmišljam o našem odnosu. Znam da je on rekao da ne želi prolaznu zanimaciju, ali ja nisam naš odnos zamišljala ovako. Ne razgovaramo i ne postavljamo jedno drugome pitanja u vezi toga kako provodimo vreme, a polako počinjem da mislim da se naša viđenja svode samo na telesno zadovoljstvo.

Ja želim nekoga na koga ću moći da se oslonim i kome ću moći da se vratim nakon napornog dana na poslu. Moja korporacija je svakim danom sve bolje poslovala, mnogi su želeli da rade sa mnom; ali ja nisam očekivala da ću se osećati ovako usamljeno. Jedva čekam da se Rejan vrati da bismo mogli da sednemo i razgovaramo o ovome, ali poznajući njegov posao to bi moglo da se oduži. Ko bi rekao da je toliko teško zabavljati se sa agentom?

Imam Vilijama koji mi svakodnevno izmamljuje osmehe i presrećna sam zbog toga, ali on svakim danom sve više raste i ja počinjem da razumem reči svojih roditelja. Možda je rano da mislim o tome, ali on će jednoga dana poželeti da ode od mene i ja ću morati da ga pustim da živi svoj život.

"Mama, treba da prošetamo Zevsa." -Vilijam je došao do mene i ponosno mi se osmehnuo.

Znam da sam mu rekla da će morati da vodi računa o svom psu, ali nisam očekivala da će on to ozbiljno shvatiti. Što se tiče haskija koga je dobio od Nejtana, moram priznati da sam ga iskreno zavolela. Istina je da me povremeno nerviraju obaveze koje idu uz njega, ali prihvatila sam to čupavo stvorenje.

"U redu, idemo." -Osmehnula sam se sinu i uzela naše jakne.

Periferija grada koju sam izabrala za naš novi dom mi se činila odlično, posao mi nije bio previše daleko, a oko naše zgrade je bilo dosta dečijih igrališta. Vilijam je počeo da trči po parku zajedno sa njegovim psom, a ja sam se smestila na obližnju klupu puštajući ga da se reši viška energije koju je imao. Naše obezbeđenje je bilo u blizini, ali ja ipak nisam ni na trenutak skidala pogled sa svog sina.

Mrak je već počeo da pada kada sam shvatila da je vreme da prekinem Vilijamovu igru da bismo se vratili u stan. Kraj je bio miran, ali ja sam ipak osećala neku nelagodu jer nisam videla nikoga na ulicama.

"Vilijame, moramo da krenemo!"

"Samo da završim ovaj zamak." -Dobacio mi je nastavljajući da se igra u pesku.

"Možeš ga sutra nastaviti." -Rekla sam odlazeći do njega.

Videla sam četiri crna džipa kako se zaustavljaju u blizini parka i moje obezbeđenje je odmah odreagovalo, a ja sam podigla Vilijama u naručje i uputila se u suprotnom smeru. Možda sam preterivala, ali praktično sam počela da trčim ka našoj zgradi ne osvrćući se iza sebe.

"Mama, Zevs je ostao tamo!" -Vilijam je počeo da plače i otima se u mom naručju, ali ja trenutno definitivno nisam mogla misliti o psu.

"Gospođo, moraćete da krenete sa nama." -Osetila sam kako me je muška ruka stegla oko nadlaktice.

Jeza mi je prostrujala telom od tog glasa, a srce mi je praktično sišlo u pete. Pokušala sam da se otrgnem, ali njegov stisak je bio prejak. Misli su mi letele na sve strane dok sam pogledom tragala za svojim obezbeđenjem koje nigde nisam videla i pokušavala da smislim način da nas izbavim iz ove situacije.

"Pusti me! Nigde ja ne idem sa tobom!" -Vrisnula sam na njega, čvršće stežući sina uza sebe.

Vikala sam nadajući se da će me neko čuti i pozvati pomoć, ali moje nade su bile uzaludne. Ubrzo sam bila okružena muškarcima i među mnoštvom nepoznatih ljudi u daljini sam ugledala poznato lice.

"Rejmone, šta bi ovo trebalo da znači?!" -Prepoznala sam šefa Nejtanovog obezbeđenja.

"Gospođo Lorena, morate krenuti sa nama, to je sve što Vam trenutno mogu reći. Dobio sam naređenje da Vas otpratim na sigurnu lokaciju bez obzira na sve."

"Rejmone, kakvu sigurnu lokaciju?! Povuci ove ljude smesta! Želim da smesta nazoveš Nejtana, jer ja neću trpeti ovakvo ponašanje!"

"Bojim se da to trenutno ne mogu da uradim." -Slegnuo je ramenima i dao neki znak muškarcima koji su me okruživali.

"Gospođo, zamolio bih Vas da sednete u auto bez opiranja. Nemate nikakve šanse protiv nas, a siguran sam da ne želite više da stresirate dete."

"Mama, hoću Zevsa!" -Moj sin je nastavio da plače za svojim psom.

"Možete li pokupiti i našeg psa?" -Nemajući drugog izbora sela sam u jedan od automobila, a Rejmon se smestio pored mene i Vilijama.

"Ne brinite o tome, zamolio bih Vas da mi date Vaš telefon." -Rejmon je ispružio ruku.

"Rejmone, pristala sam da krenem sa tobom, ne očekuj da ćeš dobiti i moj telefon."

"Gospođo, mislim da sam bio dovoljno jasan." -Posegnula sam za torbom, ali me je Rejmon preduhitrio i uzeo je od mene.

"Alek, znaš šta treba da radiš." -Rejmon je otvorio vrata i predao torbu jednom od radnika iz obezbeđenja koji je samo potvrdno klimnuo glavom.

"Krećemo." -Obratio se vozaču i auto je krenuo u meni nepoznatom smeru.

"Gde nas vodite i gde je Nejtan?" -Čvršće sam stegla Vilijama uza sebe.

Za ceo svoj život nisam se osećala ovakav strah, uvek sam imala obezbeđenje i smatrala sam da moji roditelji preteruju sa opreznošću. Sada sam itekako žalila jer sam pored sebe imala samo dva telohranitelja. Negde duboko u sebi sam znala da Nejtan nije čovek koji bi nas povredio, ali želela sad da znam čemu sve ovo.

"Ne mogu da odgovorim na to." -Na kratko mi se učinilo da vidim zabrinutost na njegovom licu, ali već u sledećem trenutku imao je hladan izraz lica i posvetio je pažnju putu ispred nas.

Ne znam koliko je vremena prošlo, ali kada se auto zaustavio napolju je bio mrkli mrak. Vilijam je plačući zaspao u mom zagrljaju, a ja sam samo želela da vidim Nejtana i raščistim ovo sa njim. Rejmon nas je izveo iz automobila i proveo nas kroz dvorište koje sam prvi put u životu videla. Pogledom sam tragala za kućama u blizini, ali sve što sam mogla videti bila su visoka stabla drveća.

Smestili su nas u malu dvokrevetnu sobu, spustila sam sina na krevet i iščekivala Nejtanov dolazak. Imala sam dosta vremena za razmišljanje u ova četiri zida i odlučila sam da nakon ovoga definitivno završim sa ocem svoga sina. Samo da ponovo budem slobodna, odmah ću ga tužiti i tražiti zabranu prilaska.
Odlučila sam da izađem i sama potražim Rejmona, a vrata su na moje veliko iznenađenje bila otključana. Čula sam glasove koji su dopirali iz dnevnog boravka, među njima sam prepoznala i glas osobe za kojom sam tragala.

"Gospođo, zamolio sam Vas da ostanete u sobi." -Rejmon me je prostrelio pogledom čim me primetio.

"Hoću da znam šta se dešava i gde je Nejtan." -Bila sam kratka, jer sam imala osećaj da je ovo uradio zbog svoje sklonosti ka ljubomornim ispadima.

"Ne mogu da odgovorim."

"Rejmone, odlično znaš ko sam ja. Zar zaista misliš da će moj otac sedeti skrštenih ruku kada sazna da smo Vilijam i ja nestali?"

"Tvoje obezbeđenje neće pričati." -Bio je uveren u svoje reči.

"Nisu oni jedini koji rade za mene."

Iskreno se nadam da me neće uhvatiti u laži, jer je Vilijamova dadilja na odmoru, a žena koja vodi računa o stanu dolazi maksimalno dva puta nedeljno.

"Onda ću te zamoliti da pozoveš tvoje i kažeš im da si na sigurnom."

"Rejmone, ili ćeš mi reći šta se dešava ili ćeš sa šefom zajedno u zatvor."

"Lorena, Nejtan trenutno ne može da se javi."

"Ne interesuje me, uzmi telefon i pozovi ga!"

"Niko se neće javiti, on je u bolnici."

"Ne igraj se sa mnom, neću pasti na to."

"Upucan je Lorena, ja trenutno ispunjavam obećanje i brinem o njegovom sinu i tebi." -Na trenutak sam prepoznala zabrinutost u njegovom pogledu.

"Rejmone, poslednji put ti kažem da se ne igraš sa mnom."

"Lorena, ozbiljan sam. Dao sam Nejtanu obećanje da ću svojim životom štititi njegovog naslednika."

Misli su mi bile izmešane i pitanja su se samo nagomilavala u mojoj glavi, a ja sam ga gledala sa nevericom. Nisam znala da li mogu da mu verujem, jer znam da je Nejtan odličan manipulator. Ali zar bi zaista bio spreman da ide ovako daleko? I zbog čega?

"Gde je on sada? Od koga ti treba da nas štitiš?"

"On je na operaciji i to je sve što ti ja trenutno mogu reći. Odgovor na drugo pitanje ćeš morati da tražiš od njega ukoliko se izvuče."

"Kako misliš ukoliko se izvuče?!"

"Lorena, doktori nemaju dobre prognoze. Molim te ne pravi još veći problem i samo budi uz Vilijama."

"Hoću da ga vidim."

Mrzela sam tog čoveka iz dna duše zbog onoga što mi je učinio, ali on je ipak otac moga deteta. Želela sam da ga uništim, ali nikada nisam želela da umre. Odbijam čak i da pomislim na takvu mogućnost.

"Žao mi je, ali ti si ovde sa razlogom. Dok ova situacija ne dobije jedan od dva ishoda, Vilijam i ti nećete napustiti ovu kuću."

"Jedan od dva ishoda?!"

"Tako je."

Nisam mogla da prepoznam ni jednu emociju na njegovom licu, a on se u sledećem trenutku jednostavno okrenuo i izašao iz kuće dajući znak obezbeđenju da mi ne dopuste da ga pratim.

Vikala sam za njim, jer sam želela da mi neko objasni šta se ovde zapravo događa; ali ostali kao da su ignorisali moje postojanje. Čula sam zaključavanje ulaznih vrata i mogućnost da bilo šta saznam je upravo nestala.

Osetila sam slabost u nogama i pala sam na kolena osećajući suze kako počinju da se slivaju niz moje obraze. Bila sam prestravljena, a čak nisam znala ni čega se plašim.

_________________