LORENA

Razmišljam gde mi je bila pamet dok gledam u poruku od Rejana i smeškam se obećanom pozivu na kafu koji sam dobila pre pola sata. Taj muškarac je jednostavno imao ono nešto što ga je izdvajalo iz mase, a ja sam želela da posle svih ovih godina pokušam nešto novo. Prošlo je nešto više od desetak dana od našeg susreta i gotovo sam bila sigurna da je do sada zaboravio na naš dogovor, ali izgleda da sam ipak pogrešila.

Svesna sam da će mi ovo verovatno samo dodatno zakomplikovati život, ali razmišljanje o njemu je bilo jedino što je uspevalo da mi skrene misli sa Nejtana koga sam viđala praktično svakoga dana. Nejtan je u potpunosti ispunjavao sve uloge jednog  oca i ja sam popustila dozvoljavajući mu da vodi Vilijama sa sobom dokle god bi ga do večeri vratio meni. Našem sinu je zaista prijalo vreme provedeno sa njim, ali ja nisam mogla reći isto za sebe. Nejtan je na sve načine pokušavao da poboljša odnose između nas, ali ja to nisam dopuštala; jer nisam želela da ponovo završim povređena.

Majka je ušla u moju sobu dok sam isprobavala jednu od haljina i zadovoljni osmeh joj se odmah pojavio na licu. Nisam ni morala da joj kažem gde idem, jer je to već i sama pretpostavljala; ali ipak je ovoga puta odlučila da ne postavlja pitanja. Natalija se nije ni trudila da prekrije svoju mržnju prema svom nesuđenom zetu, a čak i posle svog poricanja znala sam da me je ciljano upoznala sa Rejanom.

“Možeš li paziti na Vilijama nekih dva sata?”

“Naravno dušo, lepo se provedi.” -Rekla je izlazeći iz sobe sa širokim osmehom.

Javila sam se Vilijamu koji se igrao sa Zevsom; to dete je opsednuto tim štenetom, a moram priznati ni da ja nisam imuna na njegovu umiljatost. Njegove plave oči i sivo-belo krzno su me podsećali na porodičnog psa koga sam imala u detinjstvu i mislim da je upravo to doprinelo da ga ovako brzo prihvatim.

"Slušaj baku i deku, važi?" -Poljubila sam ga u obraz.

"Važi, da li će tata dolaziti danas?"

"Neće, danas radi." -Blago sam mu se osmehnula, ali se on ipak rastužio.

"Vilijame, hajde da ručaš sa mnom." -Čula sam moju majku kako ga zove.

"Može li i Zevs sa mnom?"

"Može, dušo bakina." 

Gledam sina kako trči ka mojoj majci i smejem se jer shvatam koliko ju je unuk zapravo promenio; zapravo, on je promenio sve nas na bolje. 

Vožnja do grada mi je proletela, jer sam tokom iste razmišljala o Rejanu i tome koliko bih potencijalnim viđanjem sa njim sebi zakomplikovala život. Osećanja su mi bila izmešana jer sam naučila da na prvo mesto uvek stavim Vilijama, ali prava istina je bih volela da imam pored sebe muškarca na koga bih mogla da se oslonim. 

Parkirala sam auto ispred restorana u kojem treba da se nađemo i uzela telefon da obavestim Rejana da sam stigla, ali me je poznati muški glas prekinuo u tome.

"Lorena, poranila si." -Okrenula sam se i ugledala ga u crnom odelu. 

"I ti si takođe." -Nasmejala sam se dok sam gledala kako me odmerava i uzvratila mu istom merom.

"Idemo onda unutra, verujem da ne želiš još bespotrebne medijske pažnje." -Obuhvatio me je oko struka i ušli smo u restoran, a jedan od zaposlenih nas je odveo ka stolu koji je bio dosta zabačeniji od ostalih.

"Kakav ti je bio dan?" -Upitao me kada smo poručili.

"Uobičajen, išla sam na sastanke i bavila se papirologijom, a zatim sam se vratila kući i igrala se sa sinom."

"Zaista je neverovatno kako balansiraš između majčinskih dužnosti i vođenja korporacije."

"Vidim da si odlično upućen u moj život, ali ja o tebi ne znam ništa." 

Koliko on zapravo zna o meni? Kada malo bolje razmislim pominjao je medijsku pažnju koju ja zaista pokušavam da izbegnem, ali mi to pored novog agenta za odnose sa javnošću nikako ne uspeva.

"Ja radim u antiterorističkoj jedinici, a od nedavno sam vođa odela što znači da mi je posao na prvom mestu. Često sam na terenu, nikada ne govorim o svojim trenutnim zadacima i žene zbog toga obično ne žele da budu u vezi sa nekim kao što sam ja. Nisam tip za romantiku, nemam ništa protiv povremenih odlazaka u otmene restorane i izlazaka; ali definitivno nisam neko ko je najveći ljubitelj istih. Ne želim vezu bez obaveza, jer smatram da sam za iste prestar." 

Ukoliko sam do sada nešto shvatila o njemu, to je da je direktan i da nikada ne odugovlači; a sada sam shvatila i razlog savršeno izdefinisanih mišića.

"Šta te još interesuje?" 

"Mislim da si mi otkrio i više nego što sam želela."

"Ukoliko smatraš da je ovo previše za tebe, razumeću." 

"Ja tvoju tajnovitost oko posla i odsustvo ne bih smatrala problemom; dokle god bi bio iskren oko našeg odnosa. Za razliku od tebe, ja na prvo mesto stavljam dete, a na drugo posao; što znači da ako si posesivan za pažnjom ja nisam prava za tebe." -Bila sam iskrena.

"Nemam ništa protiv toga što imaš dete, ali želeo bih da znam kakav je tvoj odnos sa njegovim ocem. Ja sam posesivan muškarac koji tuđe ne želi, ali svoje ne da."

"Vilijamov otac i ja nemamo nikakav odnos, podnosimo se samo zbog deteta i to na kratko. On me povredio, ja sam otišla i sada sam odlučila da mu pružim šansu da Vilijamu bude otac, jer je to ono što je mome sinu potrebno. Između mene i njegovog oca, nema ničega, sem prezira sa moje strane."

"Pretpostavljam da je ispao gad prema tebi?"

"Nemaš pojma koliki, ali ne želim o tome da razgovaram; ostavila sam to iza sebe." -Videla sam zainteresovanost u njegovom pogledu, ali on je ipak poštovao moju odluku i nije postavljao dodatna pitanja.

"Znači, želela bi da me upoznaš i pokušaš sa mnom?" -Pogledao me njegovim prodornim pogledom i usne su mu oblikovale blagi osmeh.

"Sa tvojom direktnošću mislim da nam dalje upoznavanje nije ni potrebno." -Nasmejala sam se pokušavajući da opustim atmosferu koja je po meni postajala previše poslovna.

"Dajem ti vreme da razmisliš, jer si izuzetno rezervisana. Neko te je povredio i učinio takvom, nosiš masku nedostižne i hladne žene, ali si ti daleko od toga. Ne znam da li je to bio samo Vilijamov otac ili neko posle njega."

"Ne znam zašto misliš da imam potrebu za bilo kakvom maskom, možda sam jednostavno ovakva."

"Lorena, ja odlično čitam ljude i do sada se ni jednom nisam prevario." -Samouvereno mi je odvratio, ispijajući svoje piće do kraja. 

"Za sve postoji prvi put." 

"Videćemo."

"Koliko sam ja razumela ti ne želiš da gubiš vreme, ali takođe kažeš da hoćeš da sačekaš da ja budem spremna?"

"Tako je, vidim da se već odlično slažemo." 

"Zašto bi uopšte želeo da čekaš nekoga?"

"Strpljenje je najveća vrlina u životu."

"Ne verujem da sam ikada do sada srela muškarca koji je bio toliko željan čekanja. Većina njih bi  u tvojoj poziciji jednostavno bila iskrena i rekla da je izgubila interes." -Nasmejala sam se i prekrstila noge, a on me gledao kao da ga čitava ova situacija izuzetno zabavlja.

"Pored žene kao što si ti, zainteresovanost se ne gubi, a ti to odlično znaš. Vešto koristiš svoje atribute i svesna si svog uticaja na suprotni pol, ali uz to zadržavaš dozu prefinjenosti i nedostižnosti."

Kako me je neko mogao čitati kao otvorenu knjigu posle prvog susreta? Imala sam osećaj kao da me on poznaje bolje od same sebe, iako to nikada ne bih priznala. Ovaj specijalac mi se trenutno činio još primamljivijim.

Naš razgovor je prekinuo njegov telefon i on mi se izvinio pre nego što se odmakao od stola.

Posmatram ga dok viče na nekoga preko telefona i pažljivo odmeravam svaki deo njegovog tela. Nosi brendirano odelo koje ocrtava svaku liniju njegovog tela, skup sat i muževni parfem koji me još uvek opija iako je udaljen od mene. Njegova visina odlično ide uz moju, a njegova ugljeno crna kosa predstavlja opštu suprotnost mojoj. Snažna vilica i njegove pune usne jednostavno oduzimaju dah.

"Lorena, rekao sam da ću te čekati; ali ti takvim ponašanjem značajno skraćuješ moje strpljenje. Vidim da ti se dopada ono što vidiš." -Namignuo mi je kada je prekinuo poziv, naravno da je primetio kako sam ga bestidno odmeravala.

"Izvini, ali ja ću morati da krenem. Potreban sam im na poslu." -Donekle sam bila srećna zbog ovoga, jer posle onakvog mog ponašanja nisam sigurna da ću ikada više moći da ga pogledam u oči. 

"U redu je, ja svakako moram da se vratim Vilijamu." 

On je jednostavno ostavio novac na stolu, a zatim me je poveo ka izlazu. Mislim da nikada nisam bila na kraćem sastanku na kome sam uspela ovako ozbiljno da razgovaram sa nekime. Nisam ovako  zamišljala izlazak sa njim, ali ni on ni ja nismo jednostavne osobe tako da je ovo bilo donekle i očekivano.

Kada smo izašli iz restorana povukao me je ka praznoj susednoj ulici, pre nego što sam uspela i da odreagujem osetila sam kako je moje telo zalepio uz njegovo. Iznenađeno sam podigla pogled ka njemu, a već u sledećem trenutku osetila sam njegove pune usne na svojima. Dok me ljubio njegova ruka je klizila niz moja leđa, a ja sam uživala u svakom trenutku. Želela sam još i obgrlila sam ga oko vrata, ali on se odmaknuo od mene sa zlobnim osmehom.

"Lorena, ovo je bio samo mali podstrek da ti pomogne u donošenju odluke da li ovo želiš. Ja sada zaista moram da krenem, ali očekivaću tvoj poziv." -Namignuo mi je pre nego što se okrenuo i odšetao u suprotnom pravcu ostavljajući me da shvatim šta se upravo dogodilo.

Osećala sam adreanalin kako struji niz moje vene, dok mi je srce kucalo kao da će iskočiti iz grudi, a usne su mi još uvek bridele od onako strasnog poljupca.

Taj muškarac je živi tornado, došao je i izneo svoje stavove, poljubio me i izazvao pravu buru emocija u meni; a nakon toga je jednostavno otišao ostavljajići me izgubljenu u sopstvenim mislima.

______________________________