Sedim za šankom u kuhinji zaneseno gledajući u vozačku dozvolu koju sam prevrtala između prstiju. Nisam bila sigurna da li sam je uopšte još uvek želela. Moja želja za vožnjom, autom i svime što je ova dozvola donosila došla je od tebe.

Osetila sam slanu tečnost kako mi se skuplja u uglovima očiju zbog čega sam je momentalno obrisala, ustala sa stolice i potrčala iz kuće.

Zaustavila sam se čim sam u dvorištu videla parkiran auto. Duboko sam udahnula, ali na kraju skupila snagu i prišla mu, te sela na vozačevo sedište. Oblio me je znoj. Počela sam ubrzano da dišem. Uhvatila me je panika.

Duboko sam udahnula par puta, te pokrenula motor i polako izašla iz dvorišta.

Prepustila sam se mislima izavši na cestu. Nije prošlo dugo vremena kada su došle do tebe. Cinično sam se nasmejala razmišljajući o svemu.

Sećala sam se koliko si bio uzbuđen zbog toga što ću napokon moći da vozim. Zbog toga što ću uvek moći da dođem tebi. Suze su pobegle iz očiju samo što ih, ovog puta, nisam sprečila u tome. Dozvolila sam im da teku.

Jače sam stegla volan setivši se koliko puta si mi brisao suze sa lica i govorio da niko istih nije vredan. A da li si ti?

Nisam bila sigurna zbog čega uopšte plačem. Da li zbog toga kako smo se rastali? Da li zbog svih onih naših ne ispunjenih snova?

Ili samo za to što... Nisi tu.

Nasmejala sam se kroz suze razmišljajući o tome gde bih mogla da te nađem. Nije mi dugo trebalo da shvatim. Verovatno si opet otišao kod nje. Sećaš li se koliko puta sam ti pričala o njoj? Koliko puta sam bila nesigurna u sebe zbog nje?

Oduvek sam bila impresionirana time kako može da bude toliko sigurna u sebe. Bila je starija, mislila sam, verovatno je uz godine sticala samopouzdanje. Ali ne, uvek si govorio, oduvek ga je imala.

Bila je uvek tako savršena. Plava kosa joj je uvek padala u jednakim valovima. Lice je bilo bez greške našminkano, a kilaža i odeća na mestu.

Bila je sve ono oko čega sam ja bila nesigurna. Nije se malo puta desilo da sam razmišljala o tome kako biste vas dvoje izgledali zajedno. Bili ste savršeni. Slične visine, godina.

Uvek si govorio da ne razmišljam o tome. Da nema razloga. Zato što voliš samo mene i da će zauvek ostati tako.

Da li je moguće da su te emocije u očima i sve te reči bile zapravo prazne? Da sam ih ja umislila i da tu zapravo nije bilo ničega? Ali zašto bi onda toliko dugo glumio?

Polako sam se približavala predgrađu. Nisam mogla da se otrgnem mašti. Nisam mogla, a da ne zamislim kako bi bilo lepo da idem kući, ka tebi.

Nisam bila sigurna zašto sam uopšte pomislila da bi smo mogli da trajemo. Jesmo trajali, više nego što su drugi očekivali, ali meni to nije bilo dovoljno.

Sve je to tako brzo prošlo. Iako imamo puno uspomena i iako smo imali puno vremena zajedno, čini se kao da je bilo premalo.

Znala sam da nismo savršeni, da smo previše različiti, ali sam se ipak nadala da će nam osećanja biti dovoljna da bismo trajali.

Nikad nisam osetila ništa slično prema bilo kome drugom. Mislila sam da je i kod tebe tako. Ta sreća u očima koju sam mogla da vidim svakog dana me je hipnotisala. Nisam bila sigurna da li si bio iskreno srećan ili ne. Meni je bilo bitno da si kraj mene i da ti vidim široki osmeh. Bila sam slepo zaljubljena da bih išta videla. I još uvek sam. Još uvek te volim.

Puno puta sam slušala ljude kako pričaju o toj šupljoj boli koju osećaju u grudima. Nikada nisam verovala da je to zapravo tako. Ali evo, sad me ista ta bol proganja. Nije mi dala mira već dve nedelje. Od trenutka kada sam te napustila.

Kako su mi se suze spuštale niz lice, ta bol se samo povećavala. Počela sam da se tresem, kao i svaki put kad bi nam se nešto desilo. Bilo je jako teško obuzdati ova osećanja.

Počela sam da se pitam da li da nazovem nekog od prijatelja. Možda mi oni mogu pomoći? Ali onda sam se setila kako su i oni prošli kroz mnogo toga u poslednje dve nedelje. Stalno sam im pričala kako mi nedostaješ. Pretpostavljam da su se umorili od toga.

Cinično sam se nasmejala shvativši da mi ih je zapravo žao. Žao mi je što nikada neće moći da upoznaju verziju tebe koju sam ja poznavala.

Uvek si bio tako savršen.
Ti si bio savršen, ali mi nismo.

Oduvek si bio uzbuđen zbog toga što ću napokon dobiti vozačku dozvolu. Bio si uzbuđen kada god bih dobila neku dobru ocenu u školi. Moji profesori su navikli da te gledaju u okolini. Uvek bi došao po mene, zagrlio me i odvezao nas do one litice ili do tvoje kuće.

Još uvek sam mogla da se setim naših vožnji kroz grad. Pored sve te gradske buke, samo tvoj glas i smeh bi mi odzvanjali kroz uši i misli. Noćima ne bih spavala samo razmišljajući o tvom osmehu i tome kada ću te videti sledeći put.

Mislila sam da je prelepo imati nekog za koga ćete disati. Bez koga ne biste mogli da provedete ni dan. Sa kim ste bili skroz svoji. Sa kim niste morali da se menjate. Ali sad shvatam da je to zapravo najgore. Kada izgubite tu osobu koja vam se nesvesno uvukla u život. Sve je tako prelepo dok je tu, a kada ode, sve je pusto, mračno. Poput leta koje si toliko voleo.

Pogrešno je dopustiti nekome da ima toliko moć nad vama. Kada ode, proganja vas. Proganjaju vas zajednički trenuci i uspomene.

Počeli su da nadolaze svi ti trenuci. Upravo sam prolazila pored dvorišta koje nas je spojilo. Stajao si tamo pored visoke trešnje pitajući me da li želim da budem sa tobom. Setila sam se širokog osmeha kada sam brzo klimnula glavom.

Bilo je toliko bolno prolaziti pored svih tih mesta na kojima smo stvarali uspomene. Šta god ti uradio ja nikad neću biti u stanju da prestanem da te volim. Da te čekam.

Eno ih i svi oni trotoari preko kojih smo trčali bežeći od kiše. Ja mokra do gole kože, zbog čega ti skidaš jaknu sa svojih ramena i stavljaš je na mene ostavljajući sebe u majici kratkih rukava.

Cele sledeće nedelje si bio bolestan, ali si ipak rekao da je vredelo. Da ti je drago što sam ja ostala zdrava.

Nikada nisam mislila da ću samo sedeti negde i razmišljati o prošlosti. To je zvučalo tako patetično. Koliko sam ja zapravo tužna ako radim sve što sam mislila da nikada neću? Ako osetim ono što sam mislila da nikada neću?

Znala sam da smo gotovi. Da se naša priča tamo završila. Ali nisam mogla protiv ovih osećanja. Vodila su me do tih granica da bih pomislila kako mogu da počupam svu kosu sa glave samo da bol prestane. Da bol u grudima potišti drugi bol.

Da li smo zaista zaslužili ovakav kraj? Pored svih onih trenutaka, opet smo se rastali.
A mislili smo da ćemo umreti zajedno.
Bile su to bajke. Samo nisam bila sigurna ko je koga njima zavaravao.

Imao si naviku da pričaš o tome. Da stvaraš bajke. Pola od stvari koje si govorio su bile tvoje maštarije, oboje smo znali to, ali nisam želela da te prekidam kada si o njima pričao. Imao si onaj  osmeh na licu kom nikada nisam mogla da odolim.

Bili su magični trenuci u kojima si se smejao tako prirodno i široko. Trenuci za pamćenje. Nisam bila sigurna da li je dobro ili loše to što sam sve trenutke zapamtila.

Jedan od tih trenutaka bio je onaj kada si mi napisao pesmu. Tako široko si se smejao tada. Nasmejala sam se kroz suze setivši se tog dana. Kao da je godinama daleko. 

Počela sam ubrzano da dišem shvativši da se nalazim u tvojoj ulici. Sećanja su me saletala. Svaki put kad bi se sa tugom rastavljali ispred tvoje kuće.

Mogla sam da je vidim odavde.

Duboko sam uzdahnula, te nastavila napred sve dok nisam stigla tačno preko puta nje. Ugasila sam motor odlučivši da ostanem tu par minuta, nadajući se da ću, napokon osetiti mir u srcu. Nagla sam se tako da imam ravan pogled na tvoj prozor.

Roletne su bile podignute, a svetlo uključeno. Zapitala sam se da li ću te videti? Šta radiš? Kako si?

Toliko toga je bilo... Želela sam da se izvinim zbog svoje reakcije. Bila sam spremna da pređem preko svog ponosa koji mi je oduvek bio na prvom mestu.

Nisam davala ljudima da me gaze, jedino bih tebi dozvolila. Iako si zapravo uradio ono najgore, i iako bi verovatno to opet uradio.

Zastao mi je dah videvši te na prozoru. Bio si mi okrenut leđima, naslonjen na okvir prozora. Progutala sam pljuvačku nadajući se da će i knedla otići zajedno sa njom, ali nije. Odvojio si ruke od prozora i široko ih raširio.

Ista ona plavuša o kojoj sam ti stalno pričala, sada ti se nalazila u zagrljaju. Još jednom sam osetila kako mi se slama srce. Osetila sam onu rupu u grudima kako postaje još dublja i šira.

Čvrsto sam zatvorila oči, zbog čega je još par suza skliznulo niz obraze.

Nisam mislila. Kao da mozak više nije bio u stanju za to. Srce kao da je utihnulo, prestalo da kuca.

Pretpostavljam da su ona obećanja zaista bila prazna. Pesma koju si napisao više nije imala smisla. Sve one lepe reči su izgubile smisao.

Nakon što sam otvorila oči, želeći da se uverim kako me oči ne varaju, videla sam te okrenutog prema meni, dok te je ona obgrlila oko struka.

Pre samo dve nedelje, ja sam stajala na tvom mestu dok si ti mene grlio oko struka. Pričao si mi svoju novu bajku. Pričao si kako jedva čekaš da položim. Kako jedva čekaš da se sama dovozim do tebe kući. Kako neće više tata pratiti svaki moj korak.

Sve je to bilo lažno. Bilo je suviše teško priznati to nakon svega.

Nisam bila sigurna da li mi se učinilo, ali mislim da su nam se pogledi sreli. Ne znam kako. Nisi bio dovoljno blizu da me vidiš. Bio je mrak, a i prozor auta mi je bio podignut.

Ugledala sam neku iskricu u očima. Istu onu koju sam svaki put ugledala kada bih ti se neočekivano pojavila na vratima. Ili kada bi se videli nakon dužeg vremena.

Odvojio si njene ruke od sebe i brzo se sklonio sa prozora. Ona je ostala tako gledajući ka mestu gde, znam da su ti se nalazila vrata.

Bilo je kasno kada sam te ugledala kako istrčavaš iz kuće. Ja sam već upalila motor. Već sam otišla. Iskliznula ti kroz prste, što si imao naviku da govoriš kada bi se mimoišli na ulici ili parkingu.

Ostao si tamo. Na sred ulice. Gledajući za mojim autom. Kao da sam ipak videla maleni smešak na tvojim usnama u daljini. Shvatila sam i zašto. Ispunila sam ti želju.

Dovezla sam se do tvoje kuće.