1

Prošlost

Moje dve najbolje prijateljice, Sofija, Luna i ja slavimo Sofijinu prvu veliku pobedu. Ona je advokat i upravo je dobila svoj prvi slučaj. Toliko je bila nervozna i toliko se mučila, noćima nije spavala, da sam joj obećala ludo veče ako pobedi. A ja sam osoba od reči. Luna i ja smo rezervisale sto u jednom od najboljih klubova u gradu. „Elita" nije običan klub, to je mesto gde dolaze bogataši da popiju malo, opuste se i razgovaraju a da ih niko ne uznemirava. Ovo nije mesto za sponzoruše, nema incidenata i karta za jedno veče košta po osobi kao prosečna plata. Znam da ovo skoro nećemo ponoviti, ali Sofija slavi a Luna i ja se žalimo na muškarce.

- Hvala vam cure, neću ni da pitam koliko je koštao ulaz – kaže Sofi.

- Bolje nemoj, glava će te zaboleti – kaže Luna.

- Samo uživajmo, jedva sam čekala vikend, glava mi je puna brojki i još uvek u nosu osećam miris Kevinovog parfema – stresem se.

- Jesi li se konačno otkačila od njega? – pita me Sofi.

- Jesam. Iskreno mislim da nešto nije u redu sa mnom. Koliko je teško pronaći odraslog muškarca za vezu? – pitam žaleći se.

- Šališ se, zar ne? U gradu gde bi svi bili milioneri sa tatinin novcem? – Luna se podrugnula.

- Nije sve u novcu – kaže Sofija.

- O ne, u pravu je, na kraju se sve svede na novac – potvrdim.

- Jer izlazite sa nesigurnim polumuškarcima.

- Kakva je to uopšte reč? – pitam.

- Reč koja označava današnje muškarce.

- Bukvalno ću da pređem na sopstveni pol ukoliko naletim na još jednu budalu – ljuta sam.

- De, de. Nije prvi a ni poslednji – teši me jadno Luna.

- Da li znaš koliko je ponižavajuće kada tvoj dečko koji ima više kozmetike od tebe traži da podigneš kredit na svoje ime i pozajmiš mu novac jer pobogu ti radiš u banci? – kažem kroz zube.

- Jel on misli da meni tamo poklanjaju taj novac?

Sofija se nasmejala.

- To je bilo pre skoro dva meseca, samo zaboravi na njega.

- I jesam ali gad je prošle nedelje svratio do mog stana jer je izgubio Rolex a poslednji put ga je video u mom stanu.

- Šta si uradila? – pita me Luna.

- Izbacila sam ga napolje.

- Je li našao Roleks?

- Jeste, javio mi je danas – izdahnem.

- Pa bolji je od prethodnog.

- Ćuti molim te – pogledam u Sofiju.

- Max beše? Onaj što je tražio da piškiš po njemu – podseća me.

- Molim te, prestani da pričaš.

- Shvatila sam, neću više.

- Ja mislim da je tvoj problem taj što se zabavljaš sa balavcima, pronađi nekog iskusnijeg, starijeg – savetuje me Luna.

- Ona izgleda mlađe, plava, slatka, nevinog izgleda, nije ni čudo što se za nju lepe balavanderi – kaže Sofija.

- Ne, ozbiljna sam. Promeni ciljnu grupu, Stariji 5-10 godina.

- Aha, i gde da pronađem takvog?

- Hello! Pogledaj oko sebe. Klub za gospodu.

Izdahnem i pogledam oko sebe. Ovde stvarno nije bilo balavaca.

- Ako naiđeš na nešto normalno javi mi. Bilo bi super kada bi mi tip pogodio G tačku – šapnem tiho i cure su se nasmejale.

Još malo smo se zabavljale a onda mi je Luna našla kandidata.

- Stvarno? – pitam.

- Da, sa tvoje leve strane, dvojica, jedan stariji i jedan mlađi, ima između trideset i četrdeset godina, ušli su pre desetak minuta možda su bacili pogled na naš sto.

- Čekaj prvo ja – Sofija je prva pogledala.

- Ne! - rekla je odsečno.

- Šta?

- Ne. Stariji je isuviše star a mlađi... nije za tebe.

- Jel ružan?

- Ne, naprotiv.

- Nego?

- To je Lukas Velton – izdahnula je.

- Onaj Lukas Velton? – znam ko je on ali ga nikad nisam srela uživo.

- Da, baš taj.

- Zvuči kao da imaš nešto protiv njega – zaključim ali i dalje ne gledam u njega.

- Recimo da znam kakve veze praktikuje.

- Odakle pa ti to znaš? – pita je Luna.

- Moja rođaka, manekenka, bila je u nekoj vezi sa njim oko šest meseci.

- I? – zainteresujem se.

- Pričala mi je malo o toj vezi, ili bolje rečeno jebanju – snizila je ton.

- O? – Luna je raširila oči.

- Navodno, svakoj ženi koju upozna da tri meseca probne veze.

- Šta to značI? – pitam je.

- Period upoznavanja. Viđaju se po tačno utvrđenom rasporedu, u njegovom stanu. On joj pošalje poruku kako želi da ga dočeka, jednom ga je čekala sat vremena raširenih nogu.

- Ha! – prekrijem usta.

- Ali zašto?

- Jer tip navodno toliko dobro jebe da se par puta onesvestila nakon seksa.

- To nije moguće – tvrdi Luna.

- Mislim da je neka vrsta sado mazo sranja u pitanju, nazivao je različitim imenima u krevetu, i njene reči „Molila ga je da je jebe dok je to radio".

- Hm – nikad čula.

- Da li je nekad povredio?

- Ne! Ona kaže da nije, radili su stvari sa kojima se ona složila, ali nakon šest meseci mu je dosadila. Izveo je na večeru u neki skup restoran i rekao joj da je se zasitio.

- To mora da je bolelo – kažem.

- Ona kaže da je tako sa svim njegovim vezama. Samo seks, bez emocije, jebanje i jebanje, kad mu dosadi „Hajde, ćao".

- To nije loše za kres kombinaciju – slegnem ramenima.

- Kako god, ne znam kakva si u krevetu ali nisam videla naznake da voliš sado mazo, grubo jebanje, niti da čekaš nekog sa raširenim nogama.

- Da se razumemo. Treba mi dobar seks, ostalo ne baš – kažem jasno.

- Koliko god želela jebanje ti nisi devojka koja može opstati u takvoj vezi, u duši si romantik, a onaj tip to nije – kaže Sofi.

- Ništa ne škodi da se poigra malo – brani me Luna.

- Zabavi se i kad ti dosadi šutni ga. Ja bih definitivno zgrešila sa njim, ali trenutno ne mogu.

Sve smo se nasmejale na ovo.

Izgleda da smo odustale od tipa za večeras i sigurno bismo otišle da Sofija nije otišla u toalet a Luna mi rekla da se okrenem.

- Šta? - okrenem se na levo i ugledam tipa kako gleda u mene.

Visok, iako sedi, odelo na njemu mora da je šiveno po meri, sat na ruci definitivno nije polovan Rolex, piće na stolu vredi više od ulaznice za ovaj klub a on? On je definitivno muškarac koji prolazi zapaženo sa tim očima tirkizno plave boje. Bez imalo stida što sam ga uhvatila u buljenju klimnuo mi je nežno glavom u znak pozdrava, odgovorim u istom maniru. Kao da mi je neka jeza prošla kroz kičmu.

- Sranje, moram u pritvor! – Sofija nam se pridružuje.

- Šta je bilo?

- Moj klijent je uhapšen, moram da ga vadim.

- Ali ovo je tvoje veče – kaže Luna.

- Znam, izvinite devojke -delovala je ljuto.

- Nema veze, idemo.

- Ne! Vi ostanite. Iskupiću vam se obećavam i ne ljutite se.

- Ma šta ti je? Briši - kažem joj.

Sakupila je stvari sa stola i krenula.

- Hej, nazovite mi taksi – kaže nam.

- Čekaj - kažem i pronađem ključ od svog auta.

- Hvataj – bacim joj.

- Čime ćeš se ti vratiti?

- Uzeću taksi, idi! – viknem.

- Hvala, volim vas. Vratiću ti sutra auto - viknula je toliko glasno da su je svi čuli.

- Ludača – nasmešim se.

- Ne poznajem nikog ko se toliko trudi na poslu – kaže Luna.

- Da i ti odrasteš pored roditelja kao što su bili njeni i ti bi radila po ceo dan – podsetim je.

- Tačno, ona je toliko pozitivna da ponekad zaboravim kakvo usrano detinjstvo je imala.

- Mislim da tako ne bi trebalo da se izražava buduća urednica – našalim se.

Još malo smo se zezale a onda je Lunu nazvalo njeno bradato čudovište sa kojim povremeno ima seks.

- Zavidim ti – namusim se.

- Da te odbacimo do stana? – pita me.

- Ne! Ne želim da sedim pored vas na zadnjem sedištu taksija dok ti on proverava krajnike – biću ljubomorna.

- Onda se i ti malo zabavi – namignula mi je i odlepršala.

Pila sam vino dok nisam uočila konobara.

- Mogu li da dobijem račun? – nasmešim mu se.

- Vaš račun je već regulisan.

- Molim?

- Gospodin Velton.

Okrenem se direktno ka gospodinu Veltonu, sakupim svoje stvari i krenem ka njemu jer je bio sam.

. . .

- Dobro veče – nasmešim se ljubazno i on ustaje.

- Dobro veče.

- Kako bi bilo da ja platim tvoj račun i budemo kvit? – predložim.

Njegovo lice nije odavalo ništa ali oči su mu šarale.

- To ne bi bilo u redu, majka me nije tako vaspitala.

- Ni mene nije vaspitala da prihvatam piće od stranaca.

- U tom slučaju dozvoli mi da se predstavim. Lukas Velton – pružio mi je ruku zvanično.

- Amanda Grej – rukujem se sa njim.

Držimo se za ruke dok se gledamo u oči. Popila sam malo, ali nisam pijana.

- Imaš jebeno prelepe smaragdne oči – rekao je nekako opčinjeno i iako je koristio reč jebeno nisam se lecnula, naprotiv.

- Hvala.

- Često to čuješ, zar ne?

- Prečesto – kažem iskreno.

- Da li si za piće? – bio je ljubazan.

Pogledam ga u oči ponovo. Jesam li za piće? Sa tipom koji očigledno ima neka pravila.

- Dve čaše vina su moj limit, treća bi me već udarila u glavu. Moj otac kaže da to damama ne sme da se desi – priznam.

- Tvoj otac je u pravu. U tom slučaju da li mogu da ti ponudim prevoz?

- Ponovo, otac mi je zabranio da se vozim sa strancima.

Čini mi se da su mu se usne nakrivile u mali osmeh, ali nisam sigurna, mada je fascinantno. Čovek bez emocije. Nikad nisam upoznala nekog poput njega, moram priznati da me fascinira.

- Zašto mi jednostavno ne kažeš šta želiš? – pitam iskreno.

Zaobišao je sto i došao do mene, sagnuo se do mog uva i njegov dah je poslao signal pravo do mog međunožja. A onda me je pomirisao.

- Koji parfem koristiš? – pita me.

- Nijedan.

Ne mogu mu baš reći da mi je muka kad god pomirišem neki parfem.

- Žena sa prirodnom aromom – izdahnuo je pored mog uva.

Jebem ti! Kako može to da radi...

- Sviđa mi se. Pa Amanda... želeo bih više od jedne stvari od tebe. Da li imaš par minuta da prodiskutujemo o njima? – podigao je ruku i dodirnuo mi kičmu. Ne znam kako sam se zadržala u mesto.

- Obećavam ti, vredan sam toga – prošaputao je i dobio direktnu liniju sa svim mojim erogenim zonama.

- Toliko si samouveren da će par minuta biti dovoljna.

- Biće i više nego dovoljna jer varnica je nastala istog trenutka kada su nam se pogledi sreli, ostalo je samo ubijanje vremena do priznanja.

- Mogu li da dobijem čašu vode? – pitam konobara.

- Naravno.

Lukas mi je izvukao stolicu i sela sam.

- Šta misliš o test vožnji? – pita me.

- Nikad ne bih kupila auto bez jedne.

- Ni ja – kaže.

- Udata nisi. Da li si u nekoj vezi trenutno?

- Nisam.

- Ni ja.

- Vaša voda – konobar nas prekida.

- Hvala – popijem malo vode, čisto da prođe kroz mene nešto drugo osim ovih varnica koje sevaju među nama.

- Da li si kreten Lukase? – pitam ga otvoreno.

- U kom smislu?

- U smislu emocionalno nezrelih muškaraca koji pojma nemaju gde se nalaze u životu.

Stariji je od mene šest godina, ali godine ništa ne znače kretenima, u to sam se uverila.

- Odlično znam gde se trenutno nalazim i tačno znam gde želim da budem za pola sata.

- A jel? Gde? – upitam izazovno.

- Među tvojim nogama – odgovara mi jasno i bez nedoumice gledajući me pravo u oči.

Jel on to pokušava da me zapali? Jer na dobrom je putu.

- Očekujem da me sutra ujutru odvezeš na posao, imam važan sastanak – kažem i ustanem.

Nisam proveravala da li ide za mnom jednostavno, sam krenula prema izlazu osećajući se življe nego inače. Lift stiže i ulazimo oboje, okrećemo se, vrata se zatvaraju i on pritiska dugme za garažu. U trenutku kada je lift krenuo naniže moj stomak je krenuo naviše. Gledamo oboje ispred sebe, kako su ogledala svuda oko nas tačno mogu da uživam u njegovoj pojavi. To što u glavi osećam da je vazduh ovde gust u realnosti ne znači ništa. Lift staje i on je ispružio ruku.

- Posle tebe.

- Hvala.

Kakav džentlmen!

Razmišljam o onome šta on radi da ne bih razmišljala o njemu i o celokupnoj ovoj ideji. Čovek je rođeni džentlmen, naučio je kako da ugodi ženi, kako da se ona oseti posebnom... Osećam se uvaženom ali osećaj u stomaku se ne slaže sa tim, on mi govori nešto drugo. Mračni ljudi imaju mračne duše a te duše imaju moć da te usisaju.

Nismo razgovarali dok smo se vozili, on je bio skoncentrisan na vožnju dok nas obavija muzika Eltona Džona.

Zapamtila sam zgradu u koju smo došli jer se nalazi na uzvišenju, naravno neko poput njega ima podzemnu garažu. Cela garaža je puna luksuznih automobila, ne zna se koji je skuplji, očigledno zgrada ima posebnu klijentelu. Otvorio je pregradu i okačio tu svoj ključ. Došli smo do lifta, ukucao je šifru i dalje bez reči smo krenuli naviše.

Iz lifta se izlazi u hodnik koji vodi samo do jednih masivnih vrata. Otvorio ih je, bez oklevanja ulazi a ja za njim.

Pratimo hodnik i ulazimo u ogroman dnevni boravak. Ne pali svetla samo je noćno osvetljenje sa pogledom na grad koji odavde izgleda tako malo. Pogled je bio očaravajuć, to je bilo loše.

- Imam osećaj da je ovo loša ideja – izgovorim glasno svoje misli.

Osećam iza sebe šuštanja kao da je skinuo kaput.

- Ukoliko si se predomislila samo kaži i odvešću te gde god želiš.

Okrenem se i ugledam ga u crnoj košulji, upravo je skidao kravatu, dok to radi gleda u mene, kao da uprkos onome što je rekao on misli nešto drugo, želi nešto drugo.

Nakon što je skinuo kravatu pogledao je na sat.

- Još šest minuta – kaže pa skida sat. Ne razumem.

- Za šta?

- Vreme, za šest minuta najviše treba da budem među tvojim nogama, rekao sam ti a ja sam čovek koji drži do date reči, veoma.

Spustim torbu i ona pada na pod, u narednom trenutku on je krenuo ka meni i u hodu me hvata jednom rukom za vrat i privlači sebi. Nisam bila spremna za poljubac i definitivno nisam bila spremna za naboj koji se pojavio među nama u trenutku kada me je poljubio. Nije mi dozvolio da se predomislim, nije ga bilo briga, jednostavno me je ljubio kao da nije sa ove planete. U trenutku kada su moja leđa dodirnula staklo iza mene stala sam. Stavim ruku na njegove grudi i ispružim je.

Gleda me, kao vuk koji se sprema da skoči na jelena u istom trenutku kad on krene da beži. Ali ja nisam jelen. On je možda jebač, ali ja sam žena koja je gladna svega onog što sam čula o njemu večeras.

Stegnem njegovu košulju i povučem ga sebi a onda ja njega poljubim prebacujući drugu ruku preko njegovog ramena. Lik me ladno podiže od poda, jednom rukom je otkopčao moju haljinu do dupeta. Podigao je moje telo naviše a onda me ponovo zalepio za staklo koje je bilo ohlađeno, tako je prijalo mom vrelom telu. Preko ramena skida moju haljinu i dolazi do mog providnog brusa. Čujem iz njegovog grla tiho režanje trenutak pre nego što je spustio usne na moju bradavicu. Preko jebenog brusa i bilo je jebeno dobro.

Uvučem svoje ruke u njegovu kosu prateći ritam njegove glave i njegovog jezika koji mi je milovao i vlažio prvo jednu a onda drugu bradavicu. Očešam se o njega jer pritisak koji mi se sakuplja među nogama postaje nepodnošljiv. A onda je spustio tamo palac i ugrizla sam se za usnu da ne bih vrisnula.

- Želim da te čujem – rekao je glasa nabijenog od žudnje.

Nisam mislila da poslušam a on je to osetio jer me u narednom trenutku podiže na svoja ramena.

Jebiga! Zalepljena sam za prozor i sedim na njegovim ramenima, on mi podiže haljinu naviše. U narednom trenutku osetila sam cepanje mojih tangi a nakon toga njegov jezik na mojoj vrelini.

- Jebi ga! – opsovala sam.

Mislila sam da ću umreti dok je palacao jezikom duž mog klitorisa. Koliko god pokušavala da se povučem naviše nije mi uspevalo, on mi nije dozvoljavao, umesto toga bila sam stalno na nekoj ivici.

- Uspori – kažem mu teškim glasom. Nisam verovala da će me poslušati ali jeste.

Oslobodio me je i konačno vratio na pod. Toliko sam pulsirala da sam mislila da ću izludeti. Gledam ga izbezumljeno i nisam očekivala poljubac. Ne ljubim muškarca nakon što me oralno zadovolji, to mi se ne dopada ali on me ubeđuje a njegovi prsti koji ponovo pronalaze put ka mojoj vrelini mu pomažu u tome.

I dalje sam pribijena uz staklo, jednom rukom me drži lagano za vrat a druga mu je u mojoj pici, koristi koleno da me drži mirnu.

- Da li želiš da te jebem Amanta? – pita me.

- Da – izustim jedva.

- Kako želiš da te jebem?

Mrzim ovo! Osećam se kao da molim ali tako je zadovoljavajuće, tako me mami.

- Jako – priznam.

- Jebaću te kao drolju željnu kurca ali tek nakon što svršiš, ovde i u trenutku kada ti ja to kažem.

- Šta... o Bože – ne mogu da se smirim jer me on draži i povlači se. Taman sam pomislila da ću svršiti on se povukao.

- Jebaću te na sve moguće načine – šapće mi pored uva gurajući iznova dva prsta u mene.

- Kao drolju, na sve četiri, jezikom, prstima, kurcem, sve dok ne budeš mogla da hodaš.

- O Bože... – umreću.

- Sve dok me ne budeš preklinjala da svršiš – povlači se ponovo.

- Da li želiš to? – gura prste ponovo u već nabreklu mene.

- Da – kažem.

- Pošto nam je prvi put progledaću ti kroz prste – smilovao se i nastavio, dozvolio mi je da svršim.

- Isuse! – izletelo je iz mene dok sam svršavala. Klonula sam na njegovo rame.

Ovo je bilo toliko snažno da mi je potreban trenutak da se saberem, ali taj trenutak nisam dobila jer me je podigao u naručje i nosio nekud, a kada je otvorio vrata nogom ugledala sam ogroman bračni krevet.

- Skini se skroz – naređuje mi dok me spušta na krevet.

Ne znam zašto ali poslušala sam ga, isto je učinio i on ali kada se on skinuo ugledala sam njegov kurac. To je bio najveći polni organ koji sam ikad videla.

- Dođi ovamo – zove me prstom i nesigurno krenem ka njemu.

Hvata me za kosu i ljubi ali ovaj put drugačije, nekako erotski, prljavo i napaljujuće. Čim je prestao da me ljubi pogledao me je u oči i znala sam šta želi.

- Te usne, te jebene usne.

On govori bez reči, čitam iz njegovog pogleda da želi moje usne oko svog kurca. To je fer, zar ne? On je meni priuštio paklen orgazam.

Spustim se na kolena navođena njegovom rukom.

- Samo da nagovestim, nisam baš vešta u ovome – kažem.

- Naučićeš – bio je uveren.

Uzela sam njegov kurac u ruke, bio je tvrd a mek, prosto koža mu je bila nežna. Ubacim glavić u usta i njegove ruke su odmah u mojoj kosi.

Polako, kao dobar učitelj navodio me je i govorio mi šta da radim, kako da radim, osećam kako mu se boja glasa menja i to me tera da ga uvučem dublje. Nisam znala da ovo mogu ovako da radim.

- Dosta! – prekida me naglo i podignem glavu. Možda sam bila jako dobra u ovome.

- Ustani – kaže mi i podiže me od poda, bukvalno me je bacio na krevet.

Povlačim se laktovima unazad dok on ide ka meni ali stala sam. Ispružio je jednu ruku, uhvatio me za nogu i dovukao sebi. Nežno je palcem očešao moj već osetljiv klitoris. Podiže ruku i hvata me za vrat a onda me ljubi. Namešta me u povoljan položaj a kada se namestio spustio je moju ruku na grudi i vratio me nazad na krevet.

Uzeo je kurac u ruke i zadirkivao me njime.

Zabacim glavu unazad jer uživam.

Koristio je samo glavić, ali bilo je tako dobro, što je duže to radio ja sam želela više. Počinjem sama da se nabijam na njegov kurac ali on me drži za kukove.

- Želiš li? – pita me.

- Da! – izgaram od želje.

- Šta želiš Amanda? – udara me kurcem po vagini.

- Da me jebeš – odgovorim.

- Kako? – njegova pitanja prati njegov kurac. Izaziva me, ulazi po malo u mene a ja sva gorim.

- Kako god želiš – kažem.

- Želim da te jebem kao drolju. Kao moju ličnu kurvu.

- Samo me jebi! – kažem već iznervirano.

U narednom trenutku ušao je u mene jednim potezom i kriknula sam. Okrenem glavu na stranu jer želim nešto da ugrizem.

Onda je krenuo, drugi udarac, treći, sa svakim narednim moje telo se samo podiže i spušta.

- O Bože – želim da svršim.

- Ne još – kaže kao da zna šta želim i vadi kurac iz mene.

Teško dišući okreće me na sve četiri.

Lupio me po zadnjici i ugrizla sam se za usnu.

Onda još jedan udarac a nakon njega njegovi prsti su ušli u mene.

- Ne još, ti si poslušna moja kurvica, zar ne? – hvata me za kosu i izvija mi vrat.

- Zar ne? – ponovio je pitanje i i ugrizao me za vrat. Isuse!

- Da - potvrdim.

Usledio je još jedan udarac rukom po zadnjici od kog umalo nisam svršila. Mrzim ga, ali tako je dobro. Nisam znala da ovo postoji. Ma želim da umrem.

U narednom trenutku izvadio je prste i ponovo ubacio kurac u mene. Uhvatio me za kosu i nabio moju glavu u jastuk a onda je krenuo da me jebe, nemilosrdno, pumpajući me kao da sam mu neprijatelj a ja sam bila glasna, glasna i gladna. Htela sam da svršim ali mi je smetala njegova ruka koja me drži prikovanom za jastuk i ne znam kako ali morala sam da je maknem odatle.

- Zamenimo poze – kažem ne znam ni ja kako.

- Molim? – popustio je stisak.

- Zamenimo poze, ne mogu da svršim ovako.

Nije očekivao ovo, pa naravno kad sam lagala ali on ne mora da zna.

- Kako želiš? – pita me.

- Ja gore.

Dvoumio se. Videla sam to kada sam se okrenula.

- Hajde, ne ujedam - uhvatim ga za kurac koji je mokar i milujem ga

Nežno ga gurnem na leđa. Volim ovu pozu a i osećam se manje jeftino. Dozvolio mi je da se popnem na njega, zajahala sam ga i stavila rukom njegov kurac među mojim nogama a onda sam se lagano spustila zabacujući glavu unazad.

Stegnuo me je čvrsto za bokove. Spustim ruke na njegove grudi i krenem da mešam, ako sam u nečemu bila dobra tokom seksa to je onda ova poza. Još kad sam se izvukla skroz pozadi i uhvatila ga za jaja mislila sam da će biti gotov pre mene ali on je stavio palac na moj klitoris i u tom ludilu jebanja i jahanja sve se ispomešalo, sve mi je bilo konfuzno ali činjenica da sam doživela istovremeno dva orgazma mi je bila i te kako jasna.

. . .

Sutradan pristala sam na sve njegove uslove, nakon tri meseca bila sam gotova sa ovom vezom.

2

- Ne dopada mi se ovo – mršti se moja sestra isprobavajući moje haljine.

- Ti si mršavija od mene.

Moja sestra je skoro pa kostur. Znam, nije zdravo ali ona jede tri puta više od mene. Idi pa razumi.

- Zašto moramo da idemo na tu zabavu za starce? – pita me namrgođeno.

- Ljudi koji su stariji deset godina od tebe nisu starci i budi pristojna, mama samo želi da te uvali nekom bogatom slepcu koji neće videti sve tvoje mane i bubice – nasmejem se.

- Ja sam prilika i po – važno.

- Jesi li? Još uvek nisi odlučila šta želiš da studiraš, samo trošiš novac naših roditelja i izlaziš – govorim dok listam po telefonu.

- Ja sam mlada, atraktivna, lepa i iz bogate porodice.

- Ispravka, naša porodica nije bogata, dobrostojeća je i novac naših roditelja nije neiscrpan.

- Šta je tebi danas? Sva si negativna.

- Ni meni se ne ide na proslavu jubileja – izdahnem.

Delta holding proslavlja pedeset godina rada, moj otac i vlasnik se znaju još sa fakulteta, kućni smo prijatelji. Firmu je osnovao Milton Delta, nasledio je njegov sin a očev prijatelj Lijam. Iskreno firma važi za jednu od retkih koja posluje bez skandala, izgradili su ime i biće puno zvanica.

- Ti se bar poznaješ sa Lijamovim sinovima a ja ne poznajem nikog.

- I ti ih poznaješ – podsetim je.

- Da, kao tipove koji su sto godina stariji od mene, za njih sam samo derište.

- Koje se tako i ponaša. Leona, uozbilji se.

- Dobro, idem da davim mamu ionako mi neće dati da nosim ono što ja želim.

- Mudra odluka – pohvalim je.

- Da, da – beči se dok odlazi iz moje sobe.

Jedva čekam da se vratim u svoj stan, tri dana sam u kući svojih roditelja i već mi nedostaje moj kauč i život bez sestre koja me pelješi svakog dana. Razlika između moje sestre i mene je deset godina i ona se oseća. Nije da imamo problema mi smo kao dve obične sestre, ali za mene je ona i dalje nezrelo dete.

Spakujem neke sitnice i lap top naravno. Bavim se bankarstvom, da, u sektoru sam za kredit, tačnije ja sam saradnik za rad sa malim i srednjim preduzećima. Dopada mi se moj posao, zahvaljujući vezama mog oca stažirala sam u banci koja se zove „Kredibilitet" i koja važi za jednu od najcenjenijih u Njujorku, nakon stažiranja ostavili su me da radim za njih. To mi se dopada kod oca, on ne želi najskuplje za svoje dete, ne želi ono što je u trendu, on želi ono što se ceni, što ima neku vrednost. Naravno nisam ovo uvek gledala ovako, bila sam u mladosti ponekad ogorčena kao sada moja sestra, ali s godinama shvatiš šta znači imati obraz i poštovanje, shvatiš i da najskuplje nije uvek najbolje.

Moglo bi se reći da sam prosečna devojka koja ima dvadeset i devet godina, uskoro trideset. Moja porodica je dobrostojeća, oba roditelja mi rade na uglednim pozicijama, tata je guverner Narodne banke, drugog distrikta u Njujorku a majka poznati hirurg. Družim se sa istim prijateljima od fakulteta, imam nekoliko prijateljica sa kojima se viđam svake nedelje. Imam dobar posao, svoj stan, dobra primanja. Da, sve deluje super osim što se viđam sa pretencioznim kretenima. Da, sa muškarcima mi nikad nije išlo. Verovatno zbog krugova u kojima se krećem uvek naletim na nekog za koga se kasnije ispostavi da je derište. Tatin sin, mamina suknja, pretenciozan, umišljen... da. Onda sam shvatila da muškarci mojih godina nemaju pojma šta žele od života. Kada sam se požalila prijateljicama donele smo jednoglasnu odluku da treba da izlazim sa starijim muškarcima, ne puno starijim ali od pet do deset godina. Ta odluka me je dovela do toga da sada strepim od svake javne proslave neke poznate firme. Ispalo je da je izlaženje sa starijim muškarcem opasnije od veze sa tatinim sinom.

Pošaljem poruku Sofiji da vidim hoće li i ona ići jer se njen otac druži sa Lijamom ali podsetila me je da je u Los Anđelesu, advokat je nekom prijatelju njenog problematičnog brata. Dakle, smoriću se. Da.

. . .

Kada smo svi bili spremni mama je došla u inspekciju. Odobrila je moju bež haljinu, naučila sam šta voli da nosim na ovakvim proslavama a moja sestra je morala da se presvuče, farmerice nisu dolazile u obzir.

. . .

Moj otac i moja majka su par koji privlači pažnju, uvek su bili lepi ljudi i ta lepota se prenela na njihove ćerke, da ne kažem dobri geni.

- Lijame, dozvoli mi da ti čestitam – tata se srdačno grli sa svojim prijateljem.

- Džek, ne znam zašto ti ne stariš, život nije fer.

- Bogat si, život je dobar – kaže mu tata.

- Kad to tako kažeš. Ofelia, uvek je zadovoljstvo videti te – poljubio je kavaljerski ruku moje majke.

- Hvala Lijame, i tebe je uvek lepo videti, čestitam ti od srca.

- Hvala. Amanda. Kako si dušo? – zagrlio me je očinski kao i uvek.

- Dobro sam čika Lijame, ti?

- Evo starački. Leona, porasla si.

- I ja to stalno kažem. Kako si čika Lijame? Izgledaš kao prava prilika – izmamila mu je osmeh.

- Teško mila u ovim godinama. Momci! – pozvao je sinove.

Oven i Sem Delta, Oven i ja smo vršnjaci a Sem je dve godine mlađi, svo troje smo studirali na istom fakultetu.

- Gde si koleginice? – Oven me prvi grli.

- Evo došla sam da vidim pomažeš li išta ovom čoveku – našalim se.

- Zar sumnjaš? Ne znam šta bi on bez mene.

Malo smo se našalili pa još malo popričali a onda smo se smestili.

. . .

Otac voli da je u toku sa svime, on zna tačno ko je ko, ko je šta i ko će uskoro bankrotirati. Ne priča on sa svima o tome ali sa mamom da, često i sa mnom jer sam u tom poslu i uvek je tu da me savetuje a na mojoj poziciji to puno znači.

Sedeli smo za istim stolom sa vlasnikom Sejšin grupe, on je studirao sa tatom i Lijamom, dva direktora manje poznatih banaka sa kojima se otac zna, tu je bio Luter King jedan od investitora koji u poslednje vreme ne stoji dobro i sa njihovim suprugama. Pitam se jesmo li slučajno za ovim stolom, ali kako ulazim poslovno u ove krugove slobodno zaključujem da nismo. Društvo je bilo raznoliko a za moju sestru ipak dosadno.

Nakon dva sata, žena Lutera Kinga je upozorila muža na nekog i to lagano, ali meni primetno jer sedim preko puta njih. Iz radoznalosti podignem glavu i ugledam ni manje ni više nego najbogatijeg čoveka Njujorka, Lukasa Velton. Sin i naslednik čuvenog Rodžera Veltona, unuk Donalda Veltona. Da, Lukas je naslednik jako duge loze tajnovitih bogataša, što se očigledno odrazilo i na njegov sadašnji život, ja to odlično znam.

U sekundi sam ispravila držanje, mada to nije pomoglo tako da sam samo spustila ruke ispod stola i uplela svoje prste.

Ne bi trebalo da me se tiče što je muškarac od metar devedeset u savršeno skrojenom odelu po meri i sa izrazom lica bez ikakvih emocija došao na proslavu jubileja jedne od manjih firmi, ali ipak... da Delton holding dobro posluje, ali ne mogu da zamislim da je u rangu sa poslovanjem Velton grupe. Mada kao što ja nisam znala dosta toga o njemu, nije ni on o meni. Nisam ga videla dve nedelje, ma koga zavaravam znam tačan broj ali se pravim da ne znam. Nažalost nije se promenio, i dalje je izgledao kao najpoželjniji i najopasniji muškarac na ovoj planeti, bar za mene.

Stoji sa dvojicom muškaraca čija imena ne znam, ali znam da rade za njega, razgovarao je malo sa Lijamom i sa njegovim sinovima, oni nisu krili oduševljenje njegovim prisustvom. Bila su tu i neka komešanja, manje upadljiva, ali vidljiva. Ne znam šta moj otac misli o njemu, ne poznajem nikog ko lično poznaje Lukasa, osim Sofijine prijateljice manekenke koju je kresao šest meseci pa prestao, tako sam i saznala nešto više o njemu. Da, to nije bilo dovoljno. Trebalo je da okrenem glavu, ali pre nego što sam uspela on je okrenuo svoju i pogledao u mom pravcu, ne pogledao je pravo u mene, kao da je znao gde se tačno nalazim. Zadržala sam vazduh u plućima, isto kao ono veče kada sam ga upoznala, ali sada znam bolje, zar ne? Sada me niko neće podsetiti da dišem to moram da uradim sama.

Izdahni nežno na nos dok te njegove oči tirkizno plave boje gledaju kao da si sama i gola u ovoj prostoriji, kao da ga gola čekaš u njegovom stanu, među njegovim crnim čaršavima...

Uštinem se za nogu i bol me podseti da dišem. U narednom trenutku okrenuo je glavu ka Lijamu i glasno sam izdahnula.

Jebem ti...

Taman što sam uhvatila ponovo vazduh kad primećujem da on hoda u mom pravcu, kao da je krenuo ka mom stolu. Nije valjda...

Smiri se Amanda!

Ne paniči!

Pa ti si njega ostavila.

Bilo je lako jer se nismo videli, bar ne od kada sam napustila njegov stan, njegovu jebenu zgradu.

On i dalje ide ka mom stolu. Neće valjda da kaže nešto glupo? Ma ne lupaj gluposti Amanda, on vodi računa o svakoj reči koju izgovori.

- Dobro veče svima – pozdravio je sve za stolom bez trunke emocija, naravno i prisutni su ga pozdravili, ali nekako ukočeno, a onda se bez zadrške okrenuo na levo i krenuo ka meni.

Jebem mu! Sranje!

- Amanda mogu li da pozajmim tvoj telefon? – pita me.

- Molim? – ovo pitanje ne bih očekivala ni u ludilu. Ma jel me pita za telefon?

- Telefon, moj se ispraznio a hitno je.

- O... naravno – izvadim telefon iz torbe koji mu odmah predam, ali se setim da imam šifru.

- Sačekaj da ti otključam! – viknem.

- Znam tvoju šifru – odgovara mirno.

Zna moju šifru? Kako?

- Brzo se vraćam. E da, čuvaj mi ovo molim te – izvadio je iz džepa svoj telefon i novčanik koji mi je predao.

Prihvatim sve što mi daje zbunjeno a onda dok on odlazi stavljam te stvari u moju pradinu torbu. Zbunjena sam i šokirana, jeste da smo izašli svega tri puta za tri meseca i uvek bi stavio svoje stvari u moju torbu, ali da mi priđe ovako, iz vedra neba.

Okrenem se i umalo se ne stresem pod pogledom moje majke. Isuse!

- Ko je tip? – pita me veselo moja sestra.

- Lukas Velton, najbogatiji čovek u Njujorku – odgovara joj žena Lutera Kinga.

- Mislila sam da svi bogataši imaju preko šezdeset godina – odgovorila je moja sestra u svom maniru i nasmejala sve prisutne za stolom, ja sam bila nema.

Srećom prilazili su ljudi koji su se pozdravljali sa prisutnima za stolom a uskoro je došao i trenutak za govor domaćina. Tako sam i uspela da izbegnem poglede mojih roditelja. Moji roditelji nisu dosadni i naporni roditelji, oni samo žele da budu u toku sa mojim životom, ne detaljno ali ne vole iznenađenja.

- Amanda! – neko je stavio ruku na moje rame i okrenula sam se.

- Izvoli - vraća mi telefon.

- Ako te zove neko sa nepoznatog broja javi se, hitno je i verovatno za mene.

- U redu – uzmem natrag svoj telefon.

- Biću za onim stolom – pokazao mi je gde sedi.

- Am, ok – palcem je okrznuo moju kožu i izmakla sam se.

Videla sam sjaj u njegovim očima pre nego što je otišao.

Đubre! Uradio je to namerno.

Zanimam se za hranu dok se pravim da ne primećujem majčin pogled, otac je bio daleko diskretniji. Šta dođavola da im kažem o njemu? Jebali smo se kao zečevi tri meseca i prekinuli smo. To ne zvuči kao njihova idealna ćerka. Ne, ne.

3

Gledam stalno u telefon jer se bojim da ga neću čuti kad zazvoni, srećom to se nije dogodilo.

- Molim? – odmah se javim nepoznatom broju.

- Da li je to Amanda? – pita me dubok muški glas sa druge strane.

- Da, ja sam.

- Treba mi Lukas, rekao je da ćeš se ti javiti.

- Da, samo da dođem do njega.

- Neka me nazove kad dobije telefon.

- U redu – ustanem i uzmem torbu i telefon. Odmah pogledi.

- Brzo se vraćam – poručim majci koja mi se blago nasmešila. Da, znam taj osmeh.

Potražim Lukasa, ali njega nigde nema, okrenem se oko sebe i ugledam ga za šankom. Pisao je nešto na nekom papiru. Krenem ka njemu pokušavajući da ne mislim o njegovom crnom odelu, o celokupnom tom držanju, njegovom profilu, čini mi se da mu je usna malo stegnuta.

- Lukase – pozovem ga i on se okreće ka meni.

- Amanda – izgovara moje ime lagano.

- Upravo je zvao neki muškarac, rekao je da ga nazoveš – predam mu moj telefon.

- Odlično, kreni za mnom – kaže mi ozbiljno i uzima onaj papir.

Ne mogu da verujem da sam krenula za njim. Pa nismo više u vezi, ne može da mi naređuje.

- Ja sam – rekao je u slušalicu.

Ne znam šta mu je rekao glas sa druge strane, ali malo je potrajalo.

- Ne. Stižem za dvadeset minuta najviše, nemoj da mu dozvoliš da ode dok ne dođem – kaže ozbiljno i prekida vezu.

Okrenuo se ka meni i možda je izdahnuo.

- Nije trebalo da budem večeras ovde – kaže mi.

Ne znam šta da kažem na ovo.

- Zašto to kažeš tako da zvuči kao da sam krivac ja?

- Zato što i jesi.

Namrštim se na ovo.

- Treba mi usluga – rekao je mirno.

- Od mene? – ništa ne razumem.

- U pitanju je jedna delikatna stvar a broj ljudi kojima verujem je jako mali. Treba da budem na jednom mestu a treba mi nešto iz stana. Da li bi mogla da uzmeš to što mi treba i da mi doneseš?

- Zavisi od toga šta treba da uzmem.

- Novac.

- O.

- Ti imaš pristup zgradi, znaš gde se šta nalazi, daću ti instrukcije kako da otvoriš sef, uzećeš ono što ti kažem i donećeš mi na lokaciju koju ti kažem.

- Ne dopada mi se ovo – namrštim se.

- Zvuči kao da planiraš... – približim mu se.

- Da ubiješ nekog – šapnem mu.

- Planiram samo da ga podmitim – šapnuo je i on meni.

- O – pa to nije tako strašno.

- Da li bi mi učinila uslugu? – pita me i nasmešim se zloćkasto.

Dugovaće mi uslugu najbogatiji čovek u Njujorku.

- Bih, ali dugovaćeš mi – kažem jasno.

- Ponovo – izdahnuo je.

- Molim?

- Bićeš prva osoba kojoj dugujem nešto – pojašnjava mi.

- Izgleda da me baš krenulo – prva koja ga je ostavila, prva kojoj će dugovati uslugu... U čemu sam još prva.

- U redu, imaš moju reč.

- Sjajno.

- Odvešće te vozač, u kolima imaš punjač dopuni moj telefon a ja ću poneti tvoj. Da li je to u redu?

- Da, samo da se javim roditeljima.

- Čekam te ovde.

Vratim se natrag i nežno starim ruke na ramenima mojih roditelja.

- Tata, mama, moram da izađem na kratko.

- Sve u redu? – pita me tata.

- Da, samo treba da pomognem prijatelju oko nečega. Hitno je.

- Razumem – kaže tata.

- Da li se vraćaš? – pita me mama.

- Radim sutra, umorna sam tako da ću otići pravo kući.

- U redu, zovi me sutra, možemo da izađemo na ručak – kaže mama.

- Važi mama – poljubim roditelje, zagrlim sestru i pozdravim sve za stolom.

Vratim se kod Lukasa koji je na mom telefonu.

- Idemo li? – pitam ga.

- Idemo, posle tebe – bio je kao i uvek džentlmen.

Njegova limuzina je čekala a iza nje je bio njegov maserati. Otvorio mi je vrata da uđem.

- Pozovi me kad stigneš u stan – kaže mi.

- U redu.

- Šifra telefona je 792568.

- Adame, voziš je svuda – rekao je vozaču.

- Da gospodine.

. . .

U gradu je baš bila gužva tako da smo putovali do njegove zgrade skoro pola sata, srećom telefon se osvežio i napunio četrdeset posto.

Lukas živi sam u zgradi. Nisam to znala u početku ali kada mi je rekao da su sva vozila u garaži njegova bilo je prilično jasno. Ne znam šta ima na ostalim spratovima petospratnice samo sam bila na poslednjem, tu je njegov stan.

Ulazak u stan probudio je neka sećanja i stresla sam se, držim čvrsto njegov telefon u ruci i otkucam šifru. Volela bih da pročačkam po njegovom telefonu, ali znam da je stan osiguran, rekao mi je jednom prilikom da ima kamere samo u radnoj sobi a možda me je i tešio jer sam bila ljuta zbog mogućnosti da ima snimke našeg seksa, seksali smo se u svakoj prostoriji ovde, osim radne sobe. Ne čačkaj telefon, samo ga pozovi. Ukucam moj broj telefona i izašla je slika dame sa šeširom koji joj prekriva lice, usne su joj crvene boje kao i nokti a vidi joj se i rame jer se tako namestila. Automatski se namrštim jer je to moja tetovaža, ta slika je tetovaža koja se nalazi na mestu gde sam operisala slepo crevo kao dete. Ožiljak predstavlja liniju šešira. I nazvao me je tako. Dama.

- Amanda – javio se i cimnula sam se.

- U stanu sam.

- Odlično, idi u radnu sobu.

- Ok – krenem ka radnoj sobi.

- Polica sa knjigama, prvi red, izvući knjigu Dostojevskog „Bedni ljudi".

- Sačekaj – pronađem knjigu i izvučem je.

- Jesam.

- Otvori je.

- Evo – otvorim knjigu i ugledam neki uređaj.

- Kucaj sledeće brojeve.

- Evo – kucala sam šifru od dvanaest brojeva, nakon što sam pritisnula zeleno dugme cela polica je počela da se pomera.

- Bokte!

Nakon što se polica pomerila ugledala sam ogroman sef.

- Kao da sam na očevom radnom mestu – izdahnem.

- Nisi, slušaj me, otvorićeš ga ručno.

- Slušam.

Pažljivo sam pratila uputstva, otvorila, ukucala šifru, pa još jednu i sef se otvorio.

- Uspela sam! – kažem oduševljeno.

- Odlično, ima nekoliko aktovki, trebalo bi da je druga odozgo sa evrima.

Tip ima aktovke sa novcem. Isuse!

Izvučem drugu i otvorim je.

- Nisu evri, lire su – aktovka puna sa lirama. Sitnica!

- Onda je treća.

Vratim drugu i izvučem treću.

- Da, ova je.

- Odlično. Vrati sve na mesto, zatvori sef, sve se automatski zaključava.

- Sačekaj pala je jedna aktovka na neke fascikle.

- Zanemari to.

Ignorišem ga i vratim aktovke na mesto, fascikla koju je pomerila je bila debela i na njoj je moje ime.

- Amanda? – zove me Lukas.

- Da – naravno da ću otvoriti fasciklu.

- Šta radiš?

- Pljačkam te – ignorišem ga razmišljajući da li da je odmah otvorim.

- Jako smešno, poslaću ti link, neka te vozač doveze u hotel. I molim te požuri.

- U redu - prekinem vezu i naravno uzmem svoju fasciklu.

Zatvorim sef, polica se vraća, vratim knjigu i okrenem se ka kameri. Podignem onu fasciklu ka kameri a drugom rukom pokažem mu srednji prst. Kreten!

. . .

Dok me vozač vozi ka tom hotelu ja čitam dosije o meni. Ajde i da razumem da me je istražio, ko sam, od kojih sam, čime se bavim, ljubavnici, veze... to mogu da prihvatim postoji određena bojazan pustiti u onu zgradu nepoznatu osobu ali ovoliki detalji, slike mesta koja posećujem, ljudi sa kojima se družim, moja sestra i to sve nakon što smo prekinuli postaje problematično. Tačno se sećam da sam pre tri dana bila sa sestrom u šoping i nosila sam ovu haljinu. On me prati! Pitanje je veliki problem. Da li je on jedan on onih uvrnutih bogataša koji ne znaš šta će sa sobom pa voli da se igra sa tuđim životima? Da li treba da budem zabrinuta? A to povlači i drugo pitanje. Da li je slučajnost to što smo se sreli večeras? Nije. Ali ipak, poslao me je u svoj trezor. To sve zajedno nema nikakvog smisla. Šta radi ovaj čovek?

Ispred hotela čeka me obezbeđenje, osećam se kao zvaničnik vlade koji nosi važna dokumenta a štiti ga obezbeđenje. Moje štikle lupkaju po mermernim pločicama dok hodam kao da sam na pisti, nogu pred nogu, ne mogu a da ne primetim da je osećaj sjajan. Mada nosim novac da Lukas potplati nekog, a ja radim u banci. Strašno! Mada... tehnički i on je jedna vrsta banke, za nekog.

- Ovuda gospođice.

Pratim jednog od tipova i zvoni mi telefon, ovaj Lukasov.

- Tu sam.

- Ideš u sobu sa obezbeđenjem ne želim da te iko vidi.

- Jasno – složim se.

- Doći će neko da preuzme novac, čekaj me.

- Ok.

Kao što je rekao doveli su me u sobu, tačnije apartman, ubrzo je došao stariji muškarac prijatnog izgleda koji me je pozdravio i uzeo novac. A zatim sam sela.

Ne znam koliko će se Lukas zadržati, nemam telefon, ali... imam njegov. Nadam se da ovde nema kamera, ipak je ovo hotel. Ma ko ga šiša! Hm... možda ipak ne. Odustanem, neću ni da izvadim telefon iz torbe da ne dođem u iskušenje. Kako sam bila gladna poručim večeru, poručila sam i za njega, kao i nešto za piće. Izujem štikle i raskomotim se. Brzo mi stiže poruka od Lukasa da poručim večeru.

Već sam poručila.

Nakon što sam poslala poruku rešim malo da se osvežim.

. . .

Stiže hrana odmah, malo pronjuškam i uočim prsten.

- Šta?

Odakle ovde prsten? Da li je za mene? Ma jel to Lukas planira da me zaprosi?

Otvorim kutiju, prsten nije bio nešto posebno, običan malo veći verenički prsten sa dijamantom. Zagledam ga pitajući se šta ovaj čovek planira.

Otvaraju se vrata i ulazi Lukas.

- Izvini što kas... – zastaje jer me je ugledao sa prstenom.

Pogledao je nakon prstena u mene pa onda u kutiji na stolu.

- Izgleda... lepo – prokomentarisao je očigledno ne misleći tako.

Spakujem prsten i pružim mu kutiju.

Uzima je oprezno.

- Nije moja veličina – pojasnim.

- Zašto si ga onda uzela?

- Zašto si mi ga ti poslao? – naljutim se.

- Ja?

- Pa ja sigurno nisam sama sebi poslala prsten uz večeru.

- Ovo? Zar me nisi dosad upoznala?

Da, jesam. Nije on tip za brak. Nije ni za vezu! Prsten? Ma svašta!

Namrštim se.

- Verenički prsten moje verenice bio bi iz porodične kolekcije, vredan, tradicionalan, onaj koji se prenosi sa kolena na koleno i u skladu sa bojom ...

Neko nas prekida lupanjem na vrata.

- Ko je? – viknuo je Lukas.

Ušao je neki dečko, mlađi tip sa radnikom hotela. Objasnili su nam da su napravili grešku, zamenjene su naše porudžbini.

Pogledam u hranu i vidi stvarno.

- Nisam ovo poručila – kažem.

- A prsten je moj - kaže stidljivo dečko.

O, da. Greška.

Lukas je vratio momku prsten. Onda je skinuo svoj sat.

- Izvoli – daje mu svoj sat iz ograničene kolekcije.

- Izvinite?

- Prodaj ga i kupi devojci kvalitetan prsten – kaže mu hladno.

Mislim da se dečko malo zasramio.

- Ne mogu ovo da prihvatim gospodine.

- Samo uzmi.

Dečko je ipak uzeo sat.

- Vau... hvala. Hvala Vam.

- Prijatno.

- Prijatno.

Nakon što su izašli iz sobe došao je drugi radnik i doneo hranu koju sam ja poručila.

- Prestani da me gledaš izbezumljeno – kaže mi Lukas.

Rasvestim se, nisam znala da ga tako gledam.

- Jesi li završio posao? – pitam ga.

- Jesam, hvala ti. Izvoli telefon.

Uzmem svoj telefon i spustim ga. Izvadim iz torbe njegov.

- Izvoli – kažem mirno.

- Hvala, napunjen je – zaključuje.

- Malo, ali izdržaće dok ne dođeš kući.

Oprao je ruke pa došao za sto da večeramo.

- Upisala si me kao klijenta – konstatuje mirno.

- Svi u mom imeniku su upisani po imenu i prezimenu.

- Ne baš svi.

- Jesi li ti to čačkao po mom telefonu? – ne izgleda mi kao takav tip.

- Da – priznaje bez trunke kajanja.

- Ti po mom nisi?

- Naravno da nisam! – brecnem se.

- Već samo po sefu. Dama ne pokazuje srednji prst. Mislio sam da ti se ne sviđaju prostote, osim povremeno u krevetu.

- Ti si neverovatan – iznerviram se.

- Prvo. Ti si tražio moju pomoć. Drugo. Nisam čačkala po tvom sefu samo sam ugledala debelu fasciklu sa mojim imenom koju sam uzela jer je MOJA!

- Šta si uradila sa njom?

- Ostala je u tvojoj limuzini. Želim da mi je predaš kasnije – kažem ozbiljno.

- Hm. Mislim da neću.

- Izvini? Kako to misliš da nećeš? I odakle ti pravo da me špijuniraš?

- Nisam te špijunirao, više je to bilo istraživačke prirode.

- Slikana sam pre tri dana u šopingu sa sestrom.

- Samo istraživanje.

- Onda prestani da me istražuješ!

- Razmišljao sam o tome – pravi pauzu dok večera. On nikad ne priča za vreme večere.

- Ali shvatio sam da to nije baš tako lako.

- O čemu ti pričaš?

- Provela si tri meseca sa mnom. Videla si određene stvari, znaš moju rutinu. Možeš da uđeš u moj stan i izneseš iz njega mnogo toga vrednog.

- Molim?! – sad već vičem.

- Jel ti misliš da ću ja da te opljačkam?

- Moram da se zaštitim.

- Pustio si me malopre u svoj sef! – istaknem. To je valjda neka kontradiktornost.

- Bio je hitan slučaj.

- Ti si neverovatan! Čovek bi se bar izvinio.

- Izvinjenje je nužno samo ako se kaješ, ja se ne kajem.

- Ti si kreten. Želim da idem kući! – prekrstim ruke na grudima ljuto.

- Nisam završio večeru a ti nisi ništa pojela.

- Ne interesuje me. Neću sa sedim za istim stolom sa čovekom koji smatra da sam lopov!

- U redu – mirno je ustao.

Izašli smo iz hotela bez reči. Ušli smo u njegov maserati i vozili se bez reči.

Pre nego što smo stigli zove me sestra.

- Hej mala – javim se.

- Napokon smo došli kući!

- To je sjajno. Jesi li se lepo provela?

- Smorila sam se.

- Žao mi je što to čujem.

Lukas izlazi i otvara mi vrata kao jebeni džentlmen.

- Nego mama me je ispitivala o tvom ljubavnom životu.

- Ma nije valjda – izađem ne prihvatajući njegovu ispruženu ruku.

- Da, ali rekla sam joj da ništa ne znam, što je istina!

- Laku noć Amanda – kaže mi Lukas.

- Ko je to? – pita me sestra.

Okrenem se i pokažem mu srednji prst. Nisam ni sačekala da vidim njegovu reakciju samo sam se okrenula.

- Samo komšija, upravo se vraćam kući.

- Gde si bila?

- Imala sam obaveze.

- Daj ne seri, ne pričaš mi ništa o tvom ljubavnom životu.

- Nemam ga.

- A ko je tip sa kojim si otišla?

- Veruj mi, ne želiš sad da ti pričam o njemu - jer sam jebeno besna na njega.

- Dobro, zadrži sve za sebe, ali da znaš, mama će sve izvući sutra iz tebe.

- Hm... da. Tačno se vidi da si joj ćerka.

- Da, pa. Jesam.

Nasmejem se malo i opustim.

4

Toliko sam besna da me bes držao i ujutru. Niko mi nikad nije rekao da sam lopov. Nije mi baš to rekao ali on želi da se zaštiti od mene? On? Od mene? On koji je...

- Tri dolara za Vas – kaže mi konobarica.

- Izvinite – izvadim novčanik i shvatim da nije moj.

- Ma šta... – sranje.

Lukasov novčanik je ostao kod mene.

- Gospođice?

- Izvinite – zastanem na trenutak ali se predomislim pa otvorim njegov novčanik.

Sve same kartice. Izvučem zlatnu.

- Provucite – nasmešim se slatko i pružim devojci karticu.

Ja lopov, a? Pa videćemo još o tome.

- Hvala.

Krenem na posao i nazovem majku.

- Dušo.

- Ćao mama, šta radiš?

- Evo spremam se za operaciju, otpada dogovor za ručak danas, možemo li da se vidimo sutra?

- Naravno mama, ionako sam nešto danas imala u planu, zato te i zovem.

- Reci. Ne, sačekaj Dajana – govorila je nekome.

- Biću brza, treba mi termin za kupovinu u tvom omiljenom butiku.

- Za kad?

- Danas, oko pet.

- Pozvaću. Treba ti nešto konkretno?

- Samo nova odeća, obnova.

- Važi dušo, javiću ti se uskoro.

- Hvala mama, volim te.

- I ja tebe. Uzmi moj telefon Dajana.

Sigurno joj je telefon opet između glave i vrata.

Nakon pola sata stiže mi poruka od mame da imam termin.

Ja lopov a? E pa videćemo mi to još gospodine Velton.

. . .

Prednost kupovine u buticima dizajnirane garderobe je brojna. Na primer, imam salon za sebe, čeka me šampanjac, osoblje je preljubazno, imaš nosioca garderobe, ma divota.

Dok pijuckam šampanjac ja biram odeću. Nakon dobrih sat vremena krenula sam sa isprobavanjem. Odaberem po nekoliko kompleta, haljina pristojnih i bezobraznih, onda odaberem veš, običan, izazovan, seksi, potrudila sam se da seksi veš dominira, ubacim i neke seksi spavaćice. Za iznos koji planiram da potrošim banka mora da obavesti vlasnika kartice a on kao detaljista kakav je proći će kroz artikle koje sam kupila. Ako ništa drugo bar ću da mu skačem po živcima. Nakon par sekundi raspoloženje mi se promenilo jer znam da niko nikad nije uspeo da iznervira ovog čoveka. Kako on uopšte izgleda kada je ljut? Da li to iko zna?

Ne obazirem se na prodavačicu kada je pročitala ime na kartici, sigurno je prepoznala o kome se radi. Sačekam da završi sve i prihvatim pomoć do mog automobila.

. . .

Možda sam ipak preterala sa kupovinom. Kao da nemam dovoljno odeće. Šta ako me Lukas prijavi policiji? Zna da je njegov novčanik kod mene. Neće valjda.

- Ah!

Prvo se istuširam, obučem spavaćicu i krenem da preturam po frižideru. Gladna sam. Čujem zvuk mejla na telefonu i zatvorim frižider.

Lukas Velton, Velton grupa.

- O sranje! Poslao mi je zvaničan mejl?

Umirim disanje i otvorim mejl.

Gospođice Grej,

Nakon kratkog razgovora sa predstavnikom svoje banke i malo dužeg izučavanja predmeta kupljenih u poznatom Njujorškom salonu kao i kafe u jednom kafeu, došao sam do par zaključka.

Kao prvo, zaboravio sam novčanik kod tebe. Nadam se da je kafa dovoljan znak moje zahvalnosti što si pazila na moje stvari.

Kao drugo, sve važne kartice koje koristim su u tom novčaniku, drago mi je što su iskorišćene za dobru svrhu.

I kao poslednje, moja hitnost za ličnim dokumentima iz novčanika je kao što znaš jako bitna stavka za funkcionisanje mog posla i potpisivanje različitih ugovora.

Shodno poslednjoj stavci bio bih veoma zahvalan kada bi pristala da se nađeš sa mnom i vratiš mi pomenuta dokumenta.

Što se tiče druge stavke i iznosa računa koji si napravila mislim da bi bilo fer i pošteno prema platiocu da te vidim u haljini iz McQueenove kolekcije pod brojem dva, crvene boje.

Napomena.

Ukoliko ti padne na pamet da paradiraš pred drugim muškarcima u nekim od trinaest predmeta kolekcija donjeg veša i trinaest predmeta seksi spavaćica iz kolekcije Vikoria Secret (da, pronašao sam kako izgledaju svi modeli) savetujem ti da još jednom razmisliš jer broj trinaest neće biti samo opšte poznat kao nesrećan broj već će ti biti baksuzan tokom celog života.

Očekujem da mi javiš mesto i vreme sastanka, bilo bi poželjno da to bude danas.

Unapred se radujem našoj saradnji.

S poštovanjem i dignutim kurcem zbog gledanja raznih komada koje si kupila,

Lukas Velton.

Završavam čitanje mejla sa otvorenim ustima. Ne znam da li da budem šokirana, uplašena, zbunjena ili polaskana.

Mislim, ne postoji šansa da on ne zna gde mu je novčanik. Pročitam još dva puta ceo mejl. Ne ume samo on da se igra, umem i ja.

Gospodine Velton

Lopov nikad ne vraća ono što je ukrao.

Tačku jedan prihvatam, hvala na kafi.

Druga tačka je sporna jer kao što znaš žene su lako uvredljiv pol. Smatraj iznos računa kompenzacijom za povredu moje časti, ovo je prvi put da me je neko nazvao lopovom i oprosti, ali nemam iskustva kako se ophoditi prema takvim osobama. Shodno tome nahranila sam svoju uvređenu čast kao i sve žene – kupovinom. To što je moj ukus specifičan i što ćeš morati da platiš mnogo više nego što je obična kupovina prosečne žene, nije moja krivica. Roditelji su me vaspitali kao damu i ja moram tako da se ponašam i oblačim.

Tačka tri je prihvatljiva, razumem hitnost i shodno tome spremna sam da žrtvujem svoje slobodno vreme i dovezem se do mog omiljenog restorana (Sent Mint) za dva sata.

S poštovanjem i trenutno sa peškirom na sebi, ističem dve činjenice.

1. Tvoj kurac više nije MOJA stvar.

2. Za koga planiram da se skidam nije TVOJA stvar.

Amanda Grej

Eto mu ga na. Odgovor je stigao jako brzo.

Moj stan je bliži.

Da, njegov stan.

Ne hvala, ne bih da padnem u iskušenje i ukradem nešto.

Nikad mu neću ovo zaboraviti. Do kraja života ću mu nabijati na nos.

Onda Sent Mint.

Sjajno, vreme je za spremanje.

. . .

Naravno da neću obući ono što on želi, ali jesam obukla crveni seksi veš. čisto da mu to natrljam na nos. Obučem košulju i suknju, ne skroz poslovno, ležernije, ali elegantno. Odeća, šminka, kosa, obuća i eto ih sat vremena. Neverovatno.

Moj omiljeni restoran je zapravo restoran u kome služe najbolju testeninu i uvek je pun. Večeras je izgleda bio prazan. Da nisu zatvorili?

Ne, otvoreno je. Ušla sam unutra i preletim pogledom. Lukas je bio tu a konobar pored njega, vidim i hranu na stolu. Krenem ka njemu.

- To je sve, slobodni ste – kaže Lukas i ustaje.

- Dobro veče Amanda – prostudirao je moju odeću.

- Dobro veče – sednem na stolicu koju mi je on izvukao.

- Imao sam višak slobodnog vremena tako da sam došao ranije i poručio tvoju omiljenu pastu.

- Hvala.

- I vino.

Naravno i vino me čeka.

- Vozim, ne pijem kad vozim. Može obična voda.

Kako je voda već bila na stolu sipao mi je u praznu čašu.

- Hvala

- Nema na čemu.

Popijem malo vode pa izvadim njegov novčanik.

- Izvoli – vratim mu novčanik.

- Jesi li sigurna da si završila sa kupovinom?

- Jesam, proveri da li ti je sve tu – bila sam sarkastična.

- Tu je, znam.

- Vidovit si.

- Nisam, samo te poznajem.

- Teške reči za nekog ko misli da sam lopov.

- Nikad nisam rekao da to mislim.

- Nije šija nego vrat.

- Samo te jako dobro poznajem.

- A kako si to zaključio? Špijuniranjem? Kad smo kod toga, gde je moja fascikla? – nisam zaboravila na to.

- U mom sefu, na sigurnom. I nećeš je dobiti.

- Jel ti to mene namerno nerviraš?

- Da – priznaje i iznerviram se jer je priznao.

Pa ko još može biti tako otvoren i iritantan. Tako se ne postaje bogat.

- Pasta ti se hladi, jedi. Možeš nakon večere da se ljutiš na mene.

To je problem sa njim. Ma niti jedna emocija. Da li je ljut, srećan, iznerviran... Zašto to ne pokaže na neki način? Kako može ovako da živi?

Dobro, ja mogu da pričam i kasnije, na kraju krajeva to mi je posao.

- Zašto je restoran prazan?

- Zakupio sam ga. Jedi!

Zakupio ga je! Naravno. Kako mi to nije palo na pamet? Moram da jedem, umirem od gladi.

5

- Želim da pregovaram sa tobom – započinje on nakon večere.

- O čemu?

- O uslovima tvog angažovanja u moj život.

- Kako romantično. Nudiš mi posao?

- Ne.

- Zašto onda razgovaraš sa mnom kao da smo na sastanku?

- Volim tačno da preciziram stvari.

- Onda mi tačno kaži šta želiš.

- Tačno?

- Da!

Spustio je salvetu i ispravio se u stolici. Gleda me ozbiljno.

- Želim da te jebem. Na sve moguće načine i u sve rupe.

Okrenem se oko sebe da slučajno nije neko čuo ovo.

- Ne brini, sami smo – znao je šta gledam.

- Moram da znam. Da li ova tvoja romantična izjava ikad pali kod žena?

- Uvek.

- Vau. Što se pa ja toliko šokiram, znala sam sve ovo - izdahnem.

- Dakle želiš da obnovimo ugovor? Dogovor – služim se njegovom terminologijom.

- Tako je.

- Ne! – odbijem.

- To je bilo brzo.

- Znam šta ne želim.

- Zato smo tu, da pregovaramo. Daj predlog.

- Ti želiš da ja dam predlog o vezi? – iznenađena sam.

- Tako se obično posluje Amanda. Iznesu se predlozi, raspravlja se o njima, koriguju se uslovi i na kraju se odredi rok. Trebalo bi to da znaš obzirom na posao kojim se baviš.

- Potrudiću se da ne shvatim ovo kao uvredu jer mi trenutno izgledaš kao emocionalno siroče, i preći ću odmah na stvar – izdahnem.

- Da, ja sam bankar i ovako pregovaram sa klijentima koji traže kredit od banke. Dobiju uslove, odredimo isplate, dam im rok. To je to. Ali veza, odnos dvoje ljudi nije posao. To je odnos koji se zasniva na osećanjima, zajedničkim interesovanjima, seksualnoj privlačnosti i generalnoj kompatibilnosti.

- Izgleda da nisi baš shvatio zašto sam otišla – namrštim se.

- Ne želim vezu u kojoj će mi dečko zakazivati dan i vreme sastanka, ako želim da te vidim sad, doći ću da te vidim sad. Ne želim da se pripremam za seks kao da je neki obred sa uputstvima. Ako želim trenutno seks iniciraću ga, ako ga ne želim ne treba mi razlog, jednostavno ga ne želim. Ne želim dan analnog seksa, ne želim dan onog, niti dan ovog.

- Shvatam, imaš drugačija viđenja ugovora.

- Spomeni mi još jednom reč ugovor i gađaću te vinom – zapretim mu sa osmehom.

- Nisam znao da si toliko nasilna.

- Inače nisam, ali ti imaš taj dar da me izludiš.

- Dopada mi se.

Evo ga ponovo! Kako mu se to može dopasti?

- Imam osećaj kao da moram od početka da ti objašnjavam šta je veza a samo sam htela starijeg muškarca koji je zreo za vezu, zna šta želi i ima manje kozmetike od mene – izdahnem.

- Starijeg. Tehnički stariji sam od tebe. Nemam ja problem sa tim šta želim, imam problem sa tim što ti to ne želiš da mi daš.

- Želimo različite stvari Lukase.

- Devedeset posto njih su nam zajedničke.

- To je jako visok procenat.

- Seks-kompatibilni, razgovor-kompatibilni, stav o poslu-kompatibilni, status-kompatibilni...

- Veza-nekompatibilni – prekinem ga.

- Imam osećaj da se ovo na kraju svodi na emocije.

- Koliko imaš godina? – pitam ga.

- Znaš to?

- Trideset i pet, znam. Da li ti planiraš da uživaš u životu, putuješ sa devojkom, zaljubiš se, oženiš, kupiš kuću sa belom ogradom, psa, dobiješ decu, unuke...

- Koja je poenta pitanja?

- Poenta je da živiš život, po osećaju, nahođenju, sećanju, uverenju a ne po određivanju svake minute svog života. Nije u redu imati plan i program veze i dana u nedelji. Da me udari auto volela bih da dečko bude pored mene u bolnici, ne želim da čekam petak za to. I taj tvog govor. Odmah si spomenuo jebanje.

- Ne volim da ulepšavam stvari.

- Pa ulepšaj ih, zvuče lepše.

Stavio je ruku na čelo i protrljao ga.

- Ako te nerviram trebalo bi da vikneš na mene.

- Šta je sa tobom? Neću da vičem na ženu u sred restorana.

- Eto vidiš! A možeš da mi opisuješ jebanje.

- Da smo u mom stanu odmah bismo ovo rešili.

- Eto! Evo ga ponovo. Koristiš seks i svoje manipulacije da bi rešio stvari u svoju korist. E pa ne može!

- Amanda... – upozorava me tiho.

- Nema Amanda, neću da spavam sa tobom. I čisto da te iznerviram jer mi se može, reći ću ti da sam obukla broj trinaest iz linije Viktorie Secret, crvena boja.

Tačno sam videla kada je prebirao po mozgu, zapamtio je taj sve.

- Zašto si večeras ovde?

- Da ti vratim novčanik.

- Samo to?

- I da te nerviram – priznam.

- Šta sam ja Bogu zgrešio? – pita tiho.

- Otvorio si mi seksualne vidike i sad imam problem da pronađem muškarca koji bi mi odgovarao.

- Molim?

- Ranije nisam imala taj problem, fin, zgodan, lep, kulturan... ajde. A sad tražim hemiju koju imamo nas dvoje, želim da bude džentlmen poput tebe, želim da je dobar u krevetu kao ti, da manje koristi vulgarne reči, da bude pametan, britak i plus da ispunjava sve moje prethodne osobe. Znaš li koliko je teško pronaći takvog muškarca?

- Ne Amanda, ne znam, ja ne tražim takvog muškarca kao očigledno ti! – malo je povisio ton.

- Upravo zbog ovoga imam pravila u vezi i jebeni probni period od tri meseca.

- Pa ovako funkcioniše odnos dvoje ljudi bez jebenih pravila. Nema samo večera i seks, oni se svađaju, viču i nerviraju jedno drugo.

- Želim da odložim pregovore – kaže mi mirno.

- Šta? Zašto?

- Želim da te jebem.

- Za ime... to nije validan razlog.

- Jeste sada kad znam šta imaš ispod odeće. Sad ne mogu da se koncentrišem a puna koncentracija je najbitnija kod sklapanja... – zaustavio se pa pogledao u vino.

- Kod obnavljanja veze – kaže mirnije.

- Dakle ili ću te imati ovde na ovom jebenom stolu u ovom jebenom trenutku ili odlažemo pregovore! – viknuo je. Ne mnogo glasno, ali dovoljno da se zamislim.

- Dobro! – ustanem i uzmem telefon i torbu.

- Ti si kreten – kažem mu slatko.

Okrenem se i izađem. Želi da pregovara a? E pa neće dobiti ni jebeni milimetar mog odstupanja. Ček samo da vidi šta ću obući na narednom sastanku. Kreten!

Kako je moguće da on uspeva toliko da me izludi a ja ne mogu ni da ga nateram da barem malo izgubi kontrolu? Šta je potrebno da ovaj čovek izludi? Da ne bude jebeni Spok već ljudsko biće!

Čudo, očigledno!

. . .

Obećala sam ručak majci a znajući nju imaće pitanja. Ne krijem svoj život od majke, ona je uvek tu da me savetuje, podrži, ohrabri, ali sa druge strane osećam pritisak savršenstva. Pružila mi je apsolutno sve da je nikad ne razočaram i ne mislim samo na materijalne stvari, mislim na ljubav, podršku, strpljenje, nežnost... Kako objasniti muškarcu da isto to želim od njega? Ja sam navikla da budem mažena, pažena i voljena.

Mahnem majci i krenem ka njoj. Ona zna šta volim tako da nam uvek poruči ručak.

- Zdravo dušo.

- Ćao mama – zagrlim je.

- Lepi smo danas – primetim.

Odmahnula je nehajno rukom.

- Izvini za juče.

- Mama znam kako radiš nema potrebe da se izvinjavaš.

- Znam, ali ti si mi ćerka, želim da provodim vreme sa tobom, ne želim da propustim nešto važno u tvom životu.

Evo ga, znam šta želi.

- Aha – nasmejem se.

- Pa? Da krenem sa ispitivanjem ili ćeš početi da pričaš sama? – podiže obrve upitno.

- Strašno je koliko ste tata i ti počeli godinama da ličite jedno na drugo.

- Brak mila, to je neizbežno.

- Očigledno.

- Lukas Velton. Tvoj otac zna ko je on.

- Tata poznaje sve.

- Ali ja ne. Izgleda dobro – nasmešila se.

- Pa, tako sam i upala u problem.

- Malo je stariji od tebe.

- Šest godina.

- Nije puno.

- Nije.

- Nisam mislila da je tvoj tip, obično biraš plave i vršnjake.

- Rešila sam da promenim tip.

- I kako to ide?

- Ne kao sa prethodnim – priznam.

- Malo je teže izaći na kraj sa njim, zapravo mnogo teže.

- Amanda, zato sam želela da razgovaram sa tobom. Tvoje veze su bile do sada manje-više neozbiljne, videla sam to na tebi, ali preksinoć, bila si drugačija, drugačija sa njim.

- Kako drugačija?

- Uhvaćena.

- Nisam uhvaćena.

- Kada dvoje razgovaraju u prostoriji punoj ljudi kao da su sami u toj prostoriji, uhvaćeni su.

Nisam razmišljala na taj način.

- Pa... ja nisam baš sigurna.

- Šta te muči?

- Naši različiti pogledi na vezu.

- Dušom uvek je tako sa muškarcima. Zar misliš da je tvoj otac odmah želeo da me oženi?

- Da.

- Naravno da ne! Ostavila sam ga par puta i posvađali se deset puta, toliko. Vidi... ide teže sa muškarcima koji su ostvareni.

- Ne razumem.

- Kada se zabavljaš sa nekim ko tek gradi karijeru, istražuje sebe kao osobu i tek formira svoje ja, sve je manje obavezno i mnogo lakše. Kada se zabavljaš sa osobom koja je uspešna u poslu, ostvarena, ima dugu lozu ustaljenog načina života moraš da gledaš to na drugačiji način. Ta osoba je već formirala svoje navike, stavove, zna kakvu budućnost želi, zna kako da ostvari sve što poželi... sa takvom osobom je malo teže upravljati, jer šta bi druga strana mogla da ponudi?

- Pretpostavljam ono što nema prva osoba.

- Tako je, ali u tome je i problem. Šta ponuditi osobi koja ima sve? Dušo, on je najbogatiji čovek u Njujorku, jedan od najbogatijih u svetu a živi izolovano. Tvoj otac kaže da je skoro nemoguće doći do njega a ima ga svuda. Jesi li sigurna da je to ono što želiš?

- Ne znam – kažem iskreno.

- Stvar je u tome... pa kad saberem utiske iz prethodnih veza sa muškarcima shvatim da je on daleko iznad svih.

- Mora da bude da bi bio ono što jeste, ali nije jedini.

- To je samo... on želi vezu sa mnom pod svojim uslovima, probala sam, tri meseca i bilo je drugačije od svega što sam doživela ali je bilo i buđenje. Ne dopada mi se moć koju on može da ima. Čini mi se da ja nemam takav uticaj na njega i ne želim da budem povređena.

- Dakle više niste u vezi?

- U pregovorima smo.

- To mi se dopada, to je znak da on želi da radi na vezi.

- Želi, na neki način, ali to i dalje nije dovoljno.

- Onda pregovaraj i dalje, pregovaraj dok ne dobiješ ono što želiš.

- To je prilično teško jer on ima neverovatan dar da me izludi.

- Izludi i ti njega, pregovori nisu uvek pošteni. Zar misliš da neko kao on ne zna kako da izmanipuliše da bi dobio ono što želi?

- Znam da ume, zato sam i prekinula sve to pre dve nedelje. Mislim da nisam dorasla njegovim veštinama. Eto razloga zašto se ne treba zezati sa iskusnijim muškarcima.

- Vidi, ne poznajem čoveka, ali znam muškarce. Nijedan muškarac se ne bi vratio da pregovara o vezi osim ukoliko to stvarno ne želi. Naravno da će terati vodu na svoju vodenicu ali nemoj da popustiš. Ako je to ono što želiš, bori se jer ako popustiš i vratiš mu se ponovo pod istim uslovima ta veza neće potrajati. Muškarce ne drži ono što mogu da imaju kad god požele, u njihovoj prirodi je da se bore, da traže još, žele više.

- Bože mama, jadan tata.

- Ovo su saveti zlata vredni.

- Nisam ništa rekla, srećna sam što te imam za majku.

- Dakle, Velton je podigao stadard a?

- Nemaš pojma koliko – izdahnem.

- Ne žuri, pametna si i lepa, iskoristi i jedno i drugo.

- Da li znaš da sam ja prva žena koja ga je ostavila?

- Pre dve nedelje?

- Da – potvrdim.

- I on ti na proslavi predaje svoj novčanik i telefon a uzima tvoj tek tako?

- Pa, da, tad sam ga prvi put videla nakon prekida. Bila sam izgubljena – priznam.

- Držala si se dobro, jedva se videlo.

- Jel da?

- Da. Pričaj mi još malo o njemu.

6

Moja mama je genije, ona je najbrilijantnija osoba na svetu. Odlučila je da mi pomogne, ali želi lično da se uveri kakve su propozicije moje bivše i eventualno buduće veze, rekla mi je da se ne viđam sa Lukasom u toku ove nedelje. Smislila je nešto. Moja majka je nešto smislila.

Rešim da poslušam majku, ipak me je ona rodila. Sutradan mi je stigao mejl od Lukasa u kome želi da se vidimo u petak. Nisam znala šta da radim pa sam pozvala majku jer ja bih se videla sa njim.

- Mama! – viknem.

- Hej dušo.

- Lukas želi da se vidimo sutra.

- Sutra ideš sa mnom na event.

- Kakav event?

- Unicef organizuje dobrotvornu večeru, prikupljaju novac za decu, tvoj otac je dobio dve pozivnice, ali vodiću tebe umesto njega.

- Želiš da idem sa tobom?

- To je veliki događaj, neko poput njega je sigurno pozvan.

- Ne znam, on želi da se vidi sa mnom.

- Samo me poslušaj, odbij ga i reci mu razlog, ideš sa majkom, niko ne može da se naljuti.

- OK, mama.

- Ok, i poručila sam ti haljinu, dostaviće ti je sutra.

- Opa – obradujem se.

- Hvala mama.

- Vidimo se sutra, šaljem ti kasnije detalje.

- Ok mama.

Otkucam kulturan mejl u kome obaveštavam Lukasa da sam u petak zauzeta, spomenula sam i gde, ali se predomislim i nazovem ga.

- Amanda – javio se onako dugo.

- Lukase. U gužvi sam, lakše mi je da te pozovem. Ne mogu u petak, obećala sam majci da ću ići sa njom na dobrotvornu večeru Unicefa.

- Znači bićeš sa roditeljima.

- Samo sa majkom, otac ima obaveze.

- Razumem.

- Večera traje četiri sata.

- Odakle znaš?

- Svake godine dobijam pozivnicu.

O, pa naravno, rekla je mama.

- U redu, onda se vidimo na večeri.

- Dolaziš? – nasmešim se.

- Izgleda da nemam izbora.

To! Viknem u sebi.

- Onda se vidimo.

- Vidimo se.

Bila sam toliko srećna da mi je došlo da vrisnem, ne znam tačno zašto ali tako je kako je.

. . .

- Gospođice Grej.

Okrenem se Rajanu Goldu. Srednji preduzetnik koji me danima ubeđuje da mu odobrim prevelik kredit za njegove mogućnosti.

- Gospodine Gold.

- Uhvatio sam Vas u nezgodno vreme?

- Upravo odlazim, moje radno vreme se završilo.

- Nisam to znao. Imate li možda vreme za mene?

- Nažalost ne danas, možete doći sutra.

- Ali to je samo desetak minuta, sigurno možete da mi učinite toliko – pokušao je da šarmira.

- Politika banke.

- Šta kažete onda da izađemo na kafu?

- Dobila bih otkaz ako bih to uradila.

- Onda neformalno.

- Gospodine Gold, dođite sutra.

Nije mu bilo prava, ali pojavio se Mark iz obezbeđenja i on je izašao.

- Hvala Mark.

- Ukoliko ti dosađuje prijavi ga.

- Ne bi bio prvi – kažem iskreno.

- Samo kažem.

- Hvala na brizi, Vidimo se sutra.

- Vidimo se Amanda.

. . .

Luna me čeka u kafeu, ona je izašla ranije sa posla tako da smo rešile da se malo ispričamo.

- Sofi nije uspela da dođe? – pitam je.

- Znaš Sofiju, stalno juri nekud. Proći će joj život u jurnjavi.

- Znam, brinem se za nju – mnogo radi, previše.

- Ali šta možemo da uradimo? Ona je jednostavno takva.

- U pravu si. Šta ima novo kod tebe?

- Šta nema? Nismo se videle čini mi se sto godina.

- Dve nedelje Luna.

- A možda i dve nedelje. Nebitno, pomirila sam se sa Aronom -

- Zašto me to ne čudi?

Aron je njen dečko iz srednje škole, u vezi su dva meseca pa prekinu na tri i tako u krug.

- Šta da radim? Navika nikako da umre.

- Ne kažem ništa, oduvek sam ga gotivila.

Luna nije baš lako osoba a on se prilično dobro nosi sa njom.

- Starimo jebote.

- Odakle sad pa to?

- Ni idemo više po klubove. Nakon posla oboje dođemo kući, u njegov ili moj stan i ležimo ili se... znaš. Ili jedemo.

Nasmejem se na ovo.

- Možda sazrevamo.

- Uskoro punim trideset, radim tek pet godina puno radno vreme a osećam se kao da sam spremna za penziju.

- O Bože... ne preteruj.

- Dobro, možda malo preterujem ali ne možeš mi reći da se i ti ponekad ne osećaš tako.

- Ponekad, ali hajde, u najboljim godinama smo.

- Najbolje godine su bile studentske, svakog vikenda žurke i nikad se ne žališ.

- Da, ali ne radiš puno radno vreme, sve ima svoje samo se treba priviknuti.

- Ja se ne privikavam tako lako na rad.

- Samo si gladna, hajde da poručimo nešto.

- Hajde.

. . .

Razmišljala sam ozbiljno dok sam gledala u haljinu koju mi je majka kupila. Stil moje majke je damski, zaista jeste. Zašto mi je onda kupila haljinu sa golim leđima? Pogledam u kutiju i ugledam ešarpu. Ou! Pa to će pomoći. Moram ovo da probam. Zlatna kombinacija је izgledala očaravajuće.

Dok gledam u prelepu dugačku zlatnu haljinu na sebi razmišljam kako da pokrijem leđa, imam ešarpu ali osećam se golo. Zašto je mama ovo odabrala? Nisam sigurna.

Na kraju ispletem neurednu pletenicu i izvučem prednje krajeve, trik kojim me je naučila Sofija, navodno frizura boginja. Pronađem štikle, torbu i krenem naniže jer me zove mama, sigurno je dole a ona i strpljenje su u ratu od kad znam za sebe.

Mama je razgovarala telefonom kada se okrenula ka meni.

- Moram da idem dragi, stigla je Amanda – prekinula je vezu tati i nasmešila mi se.

- Izgledaš očaravajuće.

- I smrzavam se.

- Majka ti je lekar, ne brini, ulazi u auto.

Blago meni.

- Stavi ovo – mama mi daje kutiju i otvorim je. Njena zlatna narukvica.

- Čini mi se da si ovo dobila od tate za jedan važan datum – ne mogu da se setim tačno koji.

- Samo ti je pozajmljujem, možeš je naslediti kad umrem.

- Bože mama...

Narukvica je bila prelepa.

- Savršeno. Sjajno ćemo se zabaviti, veče majke i ćerke – bila je srećna.

- I Lukasa – dodam.

- O, znači dolazi.

- Bila si u pravu, dobija pozivnicu svake godine.

- Mama uvek zna najbolje.

Zakolutam očima na ovo. Svilena haljina je bila prosto prijatna za moju kožu, neverovatno prijatna, a gornji deo koji je ojačan i nosi se bez brusa prosto dozvoljava mojim sisama da uživaju. Žurka za sve.

. . .

Nikad nisam bila na ovakvom eventu, obično mama ide sa tatom ali pratim majku i slušam njena objašnjenja. Ko je ko, šta, gde, kako... Pronašli smo neke od maminih kolega sa posla, koliko sam razumela možemo da sedimo sa njima ali tata je dobio sto sa ljudima iz svoje branše a kako ja menjam tatu morali smo da sedimo za stolom koji nam je dodeljen.

Iznenađena sam koliko ljudi moja majka poznaje, neki je znaju zbog nje same, većina zbog mog oca ali ona se sjajno snalazi, ja sam znala samo par ljudi lično, za druge sam čula, ali kada čovek uđe u razgovor nekako sve krene svojim tokom. Samo se ponašaš kao da pripadaš ovde. Majčin savet za moj prvi put ovde.

Pravim se da ne primećujem koliku pažnju privlači moja haljina, kao da to nije dovoljno teško majka me svima ponosno predstavlja, srećom umereno. Kada smo naišle na direktora banke u kojoj radim malo sam se izgubila.

- Gospodine Daun, gospođo Daun – pozdravim njega i njegovu suprugu.

- Gospođice Grej, gospođo Grej, Ofelija, izgledate očaravajuće – kaže kulturno moj direktor, njegova žena se složila.

- Pitere oduvek si bio laskavac.

- Džek nije sa vama? – pita moju majku.

- Ovo je veče za majku i ćerku, moj suprug ionako ne voli ništa što ide posle devet sati uveče – kaže mama.

- Zavidim mu – kaže čovek iskreno.

- On bi samo da leži na kauču – ističe njegova žena nežno.

- Starimo Erika, znam kako se oseća.

- Pretpostavljam da smo zajedno za stolom? – pita moj direktor.

- Mi smo na broju trinaest – kaže mama.

- I mi. Posle vas – direktor je bio ljubazan.

Srećom za stolom prepoznam očeve kolege, tata nikad nije propuštao skupove bankara tako da nas je vodio svuda, naročito mamu i mene kada sam odlučila da idem na njegov fakultet.

- Nije li to mala Amanda? – grli me Sem, očev dugogodišnji saradnik.

- Zdravo čika Sem. Izgledaš podmlađeno – pohvalim ga.

- Žena me je bacila na dijetu – požalio se.

- Ne kukaj. Zdravo mila, Ofelija.

Pozdravili smo se svi međusobno, mama je sela pored Sema a ja pored nje, rekao je da će nas čuvati od udvarača. On je oduvek želeo da ima ćerku ali sudbina mu je dodelila četiri sina koji žive na različitim stranama sveta, avanturisti. Kako sam bila najmlađa za stolom svi su pohvalili moju lepotu i mladost, bez ikakve ljubomore, samo pohvale ispunjenih ljudi, tek sada shvatam šta mi je mama govorila. Ispunjeni ljudi nisu zavidni. Zapravo, prilično sam uživala ovde.

. . .

Uvek se smejem kada Sem priča anegdote, čovek je prosto obdaren za to, ali nisam znala da i moj direktor ima dara za zasmejavanje ljudi, zbog njega mi je malo neprijatno jer ipak radim za njega.

- Vidi ti onu zmiju – kaže Ris Forms, takođe bankar, poznat kao neko bez dlake na jeziku.

- Znaš da Džorž ne propušta prilike – odgovara mu Sem.

Ne znam ko je ko, zato pogledam diskretno desno. Mama mi se približila.

- Džorž Wašington je potomak onog Wašingtona, trudi se da bude u poslu ali je teška ulizica, tvom ocu ide na živce – objasnila mi je tiho mama.

- Nije samo ulizica, on je ljigav čovek – kaže Sem.

- Pitam se koga čeka – rekao je moj direktor.

- Jer taj sigurno ne bi platio karte za najskuplji sektor a da ne očekuje nešto.

Ovo se plaća? Pogledam u mamu.

- Tvoj otac ne plaća karte, državni službenik – šapnula mi je tiho.

O... pa koliko li koštaju?

- Za stolom su neki od novopečenih bogataša, može biti bilo ko – odgovara muškarac koji se zove Lens, ne poznajem ga.

- Nije niko od novopečenih – podsmehnuo se Sem.

A onda mi je postalo jasno zašto je to rekao jer je ušao Lukas Velton sa Rupertom, da Rupert Kruz, poznat i kao kralj kockarnica, nasleđen posao i proširen.

- Da se kladimo da želi tradicionalniji novac? – pita Ris.

- Džordž mora da ima jako dobre izvore jer Velton i Kruz ne posećuju nikakve javne evente.

- Za sve postoji prvi put – kaže mama znano.

- Mislim da će lajati na pogrešno drveće, Kruza ne zanima taj deo posla a Velton ima reputaciju, čak i predsednik sigurno zakazuje sastanak kod njega – kaže Vojt Holt.

Možda je jedan od njih ovde zbog mene. Onaj lepši. I Kruz je naočit muškarac ali moje srce pripa... O čemu ja razmišljam uopšte? Kakvo srce? I kakav predsednik? Mada i meni je zakazivao „viđenja".

Bila je neka gužva oko stola, vidim da su došli neki organizatori. Nešto se dešava. Nakon nekog vremena Lukas se okrenuo i pogledao u mene. Pravo za moj sto! Ponovo! Kako to radi?

Odmah zatim stiže jedan od organizatora koji objašnjava Risu, koji sedi do mene, da je došlo do greške u rasporedu stolova i u znak izvinjenja prebaciće ga gore u taj neki sektor za bogataše, kao VIP sektor. Ris je oduševljeno prihvatio.

- Oprostite dame i gospodo, ali prilika da nerviram Wašingtona se ne propušta.

- Dobaci jednu i za mene – kaže mu moj direktor.

- Zar sumnjaš?

- Nikako.

Ris i njegova supruga odlaze a Lukas i Rupert Kruz su se uputili za naš sto. O Bože! Mama je stavila ruku preko moje i smirila me. Hvala majci.

- Dobro veče – rekao je Lukas i pozdravio se redom sa svima, ukupno nas je deset za stolom. Kruz ga prati.

Kada je došao do moje majke poljubio joj je ruku kao jebeni džentlmen.

- Gospođo Grej, izgledate prelepo – uputio joj je kompliment i mama se ozarila. O, za ime Boga.

- Hvala Lukase – nazvala ga je po imenu.

- Napravio si manju gužvu – moja majka bez dlake na jeziku.

- Oprostite, ali poremetili ste mi večernje planove, morao sam da se prilagodim.

- Ah... pa šta da ti kažem? Majke imaju značajnu prednost – nasmešila mu se.

- Imaću to na umu.

Pustio je njenu ruku i prebacio je na moje rame.

- Draga – poljubio me je nežno u glavu. Ma nisam znala gde se nalazim. Zove me draga? U javnosti.

- Ovo je Rupert Kruz, moj stari prijatelj. Amanda Grej – upoznaje me sa prijateljem.

- Drago mi je što se konačno upoznajemo Amanda, očaran sam - i on mi je poljubio ruku. Ma pašću u nesvest.

- Takođe. Nadam se da ne zameraš prijatelju na zameni stola – primetim.

- Nikako, ne volim ljigave ljude koji ne poštuju i ne cene porodično ime – rekao je nekako ljuto. Očigledno je taj Wašington baš neki ljigavac.

- Onda nas je za stolom definitivno više – kaže Sem i Kruz mu se nasmejao.

Lukas je seo pored mene a Kruz do njega. Konobari su odmah zamenili pribor i poslužili ih pićem. Dok su to radili Lukas se nagnuo prema meni onako kao slučajno.

- Izgledaš božanstveno – šapnuo mi je i tap. Direktna veza sa svim mojim erogenim zonama. Samo sam ga pogledala.

Izvadio je novčanik i telefon iz džepa, telefon je stavio na sto a novčanik je dao meni.

- Vuče mi pantalone – obrazlaže.

Nasmejem se na ovo i uzmem njegov novčanik koji ubacim u svoju torbu.

On se uspravio i bez pardona stavio svoju levu ruku na moju nogu. Bez pardona, kao da polaže pravo na mene. Mojoj majci je ovo očigledno zanimljivo a ja sam se kuvala.

. . .

Naravno da se vode ozbiljne teme za stolom, svi muškarci ovde su uspešni a njihove supruge dame sa ponašanjem. Kako veče odmiče, Lukas pomera svoju ruku i to nije bilo dobro jer je prebacio na naslon moje stolice a povremeno mi dodiruje kožu palcem, kao mazi me. To nije bilo dobro, iako je sve to sakriveno i pristojno, takođe je i upečatljivo jer mogu da se kladim da svi za stolom su mišljenja da nas dvoje imamo nešto. A mi? Raskinuli!

Ne mogu a da ne primetim tu neku dozu poštovanja među muškarcima, ne znam da li je to za ovim stolom samo, ali to je moj utisak.

Ubrzo smo saslušali govor i voditelj je otvorio ples. Ja pijuckam vino, nakon dva minuta Lukan se nagnuo ka meni.

- Da plešemo? – pita me.

- Nisam znala da plešeš – šapnem tiho.

Bez reči uzima moju ruku i pomaže mi da ustanem. Kao jebeni džentlmen doveo nas je do podijuma a onda me je privukao sebi, malo snažnije nego što je potrebno za ples.

Podignem glavu ka njemu.

- Da li uživaš? – pita me.

- Da – priznam.

- Izgleda da ipak umeš da plešeš – nasmešim se srećno.

- Ne bih to baš nazvao plesanjem – njegovi prsti dodiruju moju kožu. Leđa su mi otvorena i on koristi svaku priliku da me dodirne.

Moje grudi su zalepljene za njegove i imam osećaj da ne mogu da dišem koliko me je stegnuo.

- Stežeš me – kažem.

- Možeš da dišeš – odgovara mi.

- Zašto si takav?

- Kakav tačno?

- Ponašaš se pred svima kao da polažeš neko pravo na mene.

- Zar tako izgleda? – pravi se blesav.

- Ne glumi, ne priliči ti. Naravno da tako izgleda, verujem da svaka osoba u ovoj prostoriji misli kako spavam sa tobom.

- Dobro!

- Ali ja ne spavam sa tobom.

- Seks nije samo čin – njegove reči dokazuju njegovi dodiri koji šaraju po mome telu. I nije više samo palac u pitanju nego cela šaka koja kao da pokušava da prikrije moju golotinju.

- Da li imaš problem sa mojom haljinom?

- Da – spustio je ruku u podnožje mojih leđa. Drugom rukom rotira moju i više ne plešemo klasično već su obe moje ruke oko njegovog vrata.

Okrenuo je glavu na levu stranu, spustio je naniže i poljubio mi unutrašnju stranu nadlaktice. Proguram knedlu i samo na trenutak sklopim oči.

- Koristim priliku jer znam da nećeš napraviti nikakav skandal u javnosti. Tu je tvoja majka, prijatelji i kolege tvog oca, tvoj šef...

- Ti si jedan...

- Manipulator, znam šta ćeš reći. A ponašam se prema tebi kao da smo u vezi jer ne želim da neko stekne pogrešnu sliku o tebi dok nas gleda kako plešemo. Svima je jasno šta ćemo raditi noćas.

Znači u stomaku mi stoji lopta, bukvalno su mi se mišići zgrčili oko nje i ne znam koliko ću još moći da izdržim ovako pored njega.

- Nisam došla sa tobom, neću ni otići sa tobom – pokušam da zvučim što uverenije.

- Izbegavaš me.

- Nije tačno – slažem iz topa.

- Teraš me da te jurim.

- Ni to nije tačno – ma lažem na kvadrat.

- Šta želiš? – pita me.

- Rekla sam ti, neću da se vraćam na staro.

- Zašto si tako tvrdoglava? Nisi bila takva.

- O jesam, samo sam bila... koja je prava reč? Opčinjena tobom.

- Više nisi?

Podignem glavu i približim se njegovom uhu.

- Sada umem da se kontrolišem. Npr. Ne osećam bradavice koliko su mi se ukrutile, iako nosim tange osećam se kao da sam gola, imam osećaj u stomaku poput kamena koji mi se penje do grla i vraća se nazad. Da li si se nekad tako osećao? – spustim se dole i pogledam ga u oči.

Čini mi se kao da iz njih izbija čitav nalet energije koji me jebe na ovom podijumu za igru.

- Muzika je prestala – kažem i prekinem ga u razmišljanju.

Spustim ruke i malo se odmaknem od njega.

- Nije lako, zar ne? – pitam ga.

- Ali ti ćeš biti savršen džentlmen, kao i uvek. Smiren i hladan – kažem uvereno.

- Shvatam zašto ti se dopada – ima nešto u toj moći.

Šta je potrebno da ovaj čovek poludi? Čini se kao da ne mogu da pogodim tu žicu.

Nije mi odgovorio, ali me jeste uhvatio za ruku i vratio nazad za naš sto.

7

Kako je vreme prolazilo bilo je hladnije, to je primetio i Lukas jer je skinuo svoj sako i pomogao mi da ga obučem.

- Hvala – ipak sam ja ljubazna.

Primećujem svakojake ljude koji dolaze da se pozdrave, Lukas im se čini najinteresantnijim kao i Kruz. On se ponaša kao kulturan robot. Ne znam kako bih ga drugačije opisala. Ali dok slušam šta govori, kako objašnjava, kako zapaža ja se sve više i više zaljubljujem u njega, ponovo. Njegova smirenost, veština razgovora, umetnost slušanja, upućenost u apsolutno svaki aspekt poslovanja i realno razmišljanje o svakodnevnim problemima prosto su fascinantni. Da je on profesor, mogla bih puno toga da naučim od njega, kad ne bih slinila za njim. Bilo mi je žao kada je veče došlo kraju. Naravno ja sam morala da se vratim sa majkom. Lukas nas je ispratio, čak je i sačekao da dovezu mamin auto, za to vreme mama je otišla to toaleta. Verujem da nam daje vreme.

- Tvoj sako – kažem mu.

- Hladno je, ne skidaj ga.

- Vratiću ti.

- Znam – podigao je ruku i pomazio me po licu.

- Lepo sam se provela večeras, nisam znala da si toliko šarmantan i upućen - pohvalim ga.

- Hvala. I ja sam se lepo proveo, žao mi je što se veče završava i žao mi je što ti neću skinuti tu haljinu.

- Skinuću je sama – progutam knedlu.

- To je utešno.

Ne izgleda kao da je utešen, zapravo ne izgleda ni kao da je potrešen, ali tako je to sa njim.

- Zaboravila sam ešarpu – setim se.

- Uzeću je ja ne brini.

- Vaš ključ gospođice.

- Hvala – zahvalim se.

- Znaš... sutra mi je rođendan.

- Zaista? – to nisam znala.

- Da.

- Kada si rođen?

- U dva iza ponoći.

- Znači tehnički noćas ti je rođendan?

- Tako je.

- Da li planiraš neku proslavu?

- Ne.

- O... Ne slaviš rođendan?

- Ne, ranije sam išao na večeru sa majkom, ali ove godine to neće biti izvodljivo.

- To je... – progutam knedlu jer ne znam šta da kažem.

- Idemo li dušo? – pita me mama.

- Da, laku noć Lukase.

- Laku noć Amanda, gospođo Grej.

- Laku noć Lukase.

Otišla sam, ali mi je srce ostalo sa njim.

- Dopada mi se – rekla je mama kratko.

- I meni mama, i meni – izdahnem.

. . .

Ja sam luda. Htela sam da napravim tortu ali nisam imala ništa za tortu onda sam kao i svaka savremena žena izašla da tražim tortu u ponoć. Obišla sam sve poslastičare dok napokon nisam pronašla jednu malu čokoladnu tortu. Vratim se kući jer znam da imam svećice u nekoj fioci. Nisam baš sigurna koliko sam normalna, ali istuširam se na brzinu i obučem jedan od novih komada seksi veša kao i spavaćicu. Sve crveno, Lukas voli crveno. Pronađem crvene štikle i preko zakopčam njegov sako. Sakupim svećice, tortu i torbu i izađem iz stana.

Uzbuđena sam, jako, ali imam osećaj da je ovo jako loša ideja. Šta ću ja ovde? Ostavila sam ga. Ispričao mi je jednu tužnu priču i sada sve što želim jeste da ga utešim, jebem ti ja moj karakter.

Parkiram auto u garaži i krenem liftom naviše. Ulazim u stan bez problema ali nisam očekivala upaljen alarm. On ga retko kad pali.

- Ok, znam šifru.

Spustim tortu, pa torbu, pa svećice, krenem da kucam šifru ali se setim da sam ukucala šifru za lift, brišem pa sve iz početka. Dok sam se ja vrtela vreme za šifru je isteklo i alarm je počeo toliko glasno da pišti da sam na trenutak morala da pokrijem uši.

- Gospode.

Ustanem i ovaj put uspešno otkucam šifru, alarm je prestao da pišti.

Hvala Bogu!

Sva sam smotana, ovo mi se nikad nije desilo. Upalim svetlo i krenem da tražim Lukasa. Nije bio u dnevnoj sobi, nije bio u kupatilu a nije ni u spavaćoj sobi. Vratim se natrag i rešim da ga pozovem. Nisam ni otkucala njegovo ime kada je policija upala u njegov stan i to specijalci.

- Ruke uvis!

- Ruke gore!

Toliko su vikali na mene da sam ispustila telefon.

- Isuse! – prepala sam se kao nikad u životu.

- Pronašli smo uljeza – govori jedan tip. Ima slušalice u ušima.

- Ja nisam uljez – tehnički jesam, ali.

- Ime i prezime? – pita me drugi tip.

- Amanda Grej.

- Amanda Grej gospodine.

Neprijatno mi je jer su mi ruke podignute i ja sam skoro polugola. Jao Amanda, jao. Nadam se da neću završiti u zatvor.

- Da li da je privedemo?

- Šta? Ne! Poznajem vlasnika.

- Kaže da poznaje vlasnika – on prenosi.

- U kom svojstvu?

- U seksualnom, ja sam njegova devojka! – naljutim se.

- Kaže da je njegova devojka.

- Mogu li samo da ga pozovem? – pitam.

- Mi ćemo to učiniti gospođice, osim toga vlasnik je na putu.

- Mogu li da spustim ruke, oskudno sam odevena – priznam i čovek se zbuni.

- Ovaj... da gospodine, ovde sam.

Čekam da čujem šta će mu taj tip reći. Jao ruke.

- Razumem. Potrebna mi je identifikacija da ste osoba koja tvrdite – izvadio je telefon i slikao me.

O Bože!

- Šta radite ovde ovako kasno?

- Donela sam tortu za rođendan. Vidiš? – pokažem mu tortu.

- Zašto ne znate šifru alarma?

- Znam, ali ima tri različitih šifri do stana, nosila sam tortu i pogrešila pri kucanju – stvarno me ruke bole.

- Razumem. Možete da spustite ruke gospođice – kaže mi.

- Hvala Bogu – razmrdam se malo.

- Prijatno veče gospođice. Idemo! – viknuo je.

- Čekaj malo... to je to?

- Da, vlasnik je potvrdio da imate pristup stanu i da ste osoba za koju se izdajete.

- Imate moju kompromitujuću sliku – namrštim se.

- To ćemo obrisati.

- Obrišite sad!

Za divno čudo poslušao me je i obrisao odmah moju sliku.

- Hvala – kažem ljubazno.

- Prijatna noć gospođice.

- I Vama.

Specijalci izlaze a ulazi Lukas.

- Je li ona dobro? – pita ih na ulazu.

- Da gospodine.

- Dobro sam! – potvrdim.

Odmah je ušao unutra sa mojom ešarpom. Odmerio me je celu pa primetno izdahnuo.

- Momci fotografija, izbrišite je – kaže im glasno.

- Već jesmo gospodine.

- Dobro. Slobodni ste – kaže im dok gleda u mene.

- Prijatno.

Nakon što su svi izašli, ostali smo sami.

- Mislim da mi nikad više na pamet neće pasti da te iznenadim.

- Zato preferiram unapred organizovane sastanke. Šta se dogodilo? Ušla si puno puta pre sama.

- Imaš tri različite šifre za ulazak u zgradu a ja sam nosila i tortu! - viknem na njega.

- Tortu? – iznenadio se.

- Da, za tvoj rođendan! Gde si bio?

- Ponovo. Prvi put – izdahnuo je.

- Izašao sam na piće i partiju pokera sa Kruzom – opustio se malo.

- Mislila sam da ćeš biti sam za rođendan – namusim se.

- Niko ne zna da mi je rođendan – spustio je moju ešarpu.

Kako to? Zar nikome nije stalo?

- To je tužno, hajde da duvaš svećice – okrenem se da pronađem torbu. Izvadim svećice i upaljač. Moram da razveselim atmosferu.

- Imam samo tri svećice, toliko sam pronašla kod kuće – poređam ih lepo.

- Gde si kupila tortu?

- U poslastičari.

- Prošla je odavno ponoć Amanda.

- Obišla sam ih nekoliko dok nisam pronašla jednu sa celom tortom – priznam pa upalim svećice.

- Zamisli želju – kažem mu sa osmehom.

- Želim svake godine da slavim rođendan sa tobom.

- Ne treba da je izgovoriš, neće se ostvariti – kažem zbunjeno. Svake godine? Sa mnom? Zaista?

- Onda neću da duvam svećice – ugasio ih je sve prstima pa obrisao prste o salvete.

- Nisam ti otpevala pesmu za rođendan.

- Čuo sam muziku koja me je interesovala.

- A šta to?

- Da ti je stalo do mene – izgovorio je tiho.

- Nisam to rekla – uverena sam, znam šta pričam.

- Ja sam to čuo - približio mi se i stavio ruku na levu stranu moje glave pored uva. Naslonio je čelo na moje. Ovo je bilo lepo, stvarno lepo.

- Srećan rođendan – kažem.

- Želim ti puno ljubavi, zdravlja i sreće u životu. I da uvek imaš nekog pored sebe ko će ti poželeti sve ovo.

Šta bih drugo mogla da mu poželim?

- Pristajem – rekao je tiho.

- Na moje želje? – nasmejem se.

- Na tvoje uslove. Šta god da želiš, pristajem.

Ne mogu da verujem šta čujem.

- Zvanično usvajam sve tvoje predloge, primedbe i želje – ponovio je važno i srce mi se ispunilo nekom toplinom.

- Ovaj put neka naša veza bude onakva kakva tebi odgovara.

- Valjda treba i tebi da odgovora.

- Ja želim samo da te imam. Ništa više.

O Bože! Ne radi to moje srce, neću preživeti.

- Da li zaista to misliš? – nekako mi deluje nestvarno.

- Da, mislim.

- Daješ mi svoju reč?

On može odbaciti sve, ali datu reč nikad neće pogaziti.

- Dajem ti svoju reč.

Spustim ruke i otkopčam sako. Ne znam kako tačno da izrazim svoja osećanja, ali znam šta on voli. Skinem sako i pustim ga da padne na pod.

- Ti si jebena boginja – rekao je oduševljeno. Ma oči mu se cakle.

- Tvoja jebena boginja – kažem uvereno i na njegovom licu vidim smešak.

- Samo me uzmi – prošapućem tiho.

Nije bilo potrebe dva puta mu govoriti, poljubio me je iste sekunde, sa istom žestinom i javio mi se onaj isti osećaj. Osećaj pripadanja njemu, samo što sam ovaj put osećala da i on pripada meni. Sagnuo se i nežno me podigao u naručje. Dok ga grlim ne mogu a da se ne nasmejem.

- Da smatram ovo poklonom za rođendan?

- Ja nisam „ovo" – pecnem ga.

- Ali je odeća na tebi „ovo" – šali se sa mnom dok me nosi ka spavaćoj sobi, mada znajući njega nije se šalio.

Ovaj put nije bio navalentan i naređivački nastrojen kao obično, bio je nežan, čak i više nego što je potrebno.

- Dakle... kako će ovo funkcionisati? – pita me ljubazno kada me je spustio pored kreveta.

- Vodićemo ljubav, prilično sam sigurna da znaš kako se to radi – zezam ga.

- Nisam siguran, nedavno sam dobio neke primedbe na moje ponašanje prilikom izvođenja tih radova, uzeo sam ih ozbiljno za razmatranje.

- Tih radova! – kakav ludak.

- Radovi su ti prilično zadovoljavajući, ali kako stalno naglašavaš da sa mnom doživljavaš puno toga po prvi put... Zašto ovo pomirenje ne bude kao prvi put?

- Pa i jeste prvi put. Nikad se nisam mirio sa devojkom.

- O Bože... – ne mogu da verujem. Gde si ti celog mog života?

- Mislim na vođenje ljubavi po prvi put – ugrizem se za usnu.

- Tehnički...

- Ne idi tamo – presečem ga.

- Samo se opusti i uživaj srcem i telom. Pokušaj, zbog mene. Ipak sam doživela šok malopre, umalo me nisu uhapsili. Polugolu.

- Ne bih to dozvolio.

- Znam – podignem glavu i poljubim ga. Onako nežno, lepo, bez ruku, samo naše usne.

Spustio je nežno ruke na moja ramena i povukao me sebi.

Ovaj put nije bilo naređivanja, nije bilo prostačkih izraza, nije bilo ni razgovora koji je vodio ka kontrolisanom orgazmu, ma nismo razmenili ni jednu reč od trenutka kada sam ga poljubila. Bili smo samo dvoje ljudi koji, usuđujem se pomisliti, osećaju nešto više jedno prema drugom nego pre. To nešto me je podsetilo na muziku, neku muziku.

Uvod je bio nežan – ljubljenje, igranje sa mojim vratom, nežni poljupci niz moj dekolte i nezaobilazno draženje mojih bradavica kojima je njegov jezik silno nedostajao. Taj osećaj, kada me nežno ugrize i podigne glavu da uživa u izrazu mog lica, da se siti mojim užitkom.

Nakon uvoda obično ide razrada – nežno ljubljenje više nije dovoljno. Želi moju kožu, moje telo, želi moje ruke na sebi koje izazivaju žmarce po njegovom telu, želi onaj jedan dodir zbog koga ne tako džentlmenski skida moje tange, a onda kreće igra uživanja, moja omiljena igra. Uzima moje telo malo po malo... Zastaje, pravi pauze, traži moje odobrenje u očima da bi u nekom trenutku ja popustila i poljubila ga snažno a zatim izvila svoje telo ka njemu iščekujući onaj jedan prodor koji me natera da prizovem neko božanstvo. Jedan nikad nije dovoljan pa želiš još, on želiš dublje, naše telo se usklađuje jer oboje želimo isto.

Jurnjava ka vrhuncu uvek je zaključak seksualnog odnosa. Ne razmišljaš nikad o kraju dok traje seks jer stalno pokušavaš da odložiš kraj, ali ljudska kontrola uvek ima granicu a kada zadovoljstvo juri ka toj granici ne preostaje ti ništa drugo no da se prepustiš i uživaš u rušenju tih granica, zajedno sa partnerom.

Pre nego što sam zaspala poslala sam poruku ljudskim resursima sa zahtevom za slobodan dan, znala sam da sutra neću moću da ustanem iz kreveta jer je sutra došlo kad sam zaspala.

8

Budi me tiha melodija poznatog zvona telefona. Dok sam se ja rasvestila Lukas se već javio na telefon.

- Ne. Ne danas.

Osećam iza sebe kako ustaje. Dok se ja istežem Lukas je tiho nešto objašnjavao na telefonu a kad sam se okrenula on je prekinuo vezu.

- Koliko je sati? – pitam ga.

- Jedanaest – okrenuo se ka meni pa spustio telefon.

Zagrlim jastuk i ponovo sklopim oči.

- Nećeš raditi danas? – pita me dok me ljubi u nos.

- Poslala sam sinoć mejl da neću raditi danas.

- Kad sinoć?

- Jutros, oko šest.

Ljubi me ponovo, ali ovaj put u obraz, otvorila sam oči.

- Ideš na posao? – pitam ga.

Gledao je u mene jedan dug trenutak.

- Danas ti je rođendan, imaš pravo da preskočiš posao jedan dan.

- Subotom ne radim – podseća me.

Tako je, zaboravila sam.

- Šta želiš da radiš danas?

- Šta ti želiš?

- Da odspavam još sat vremena – stvarno sam umorna.

Nije imao ništa protiv jer se odmah vratio u krevet i zagrlio me.

- Ovo je lepo – priznam dok i ja njega grlim.

- Jeste, spavaj – ljubi me u kosu.

Moj organizam kao da je bio naštelovan da se probudi sat vremena kasnije, Lukas je još uvek spavao. Polako ustanem i rešim da se prvo sredim.

Dvadeset minuta kasnije ja sam u njegovoj kuhinji, nosim njegovu košulju i pravim doručak. Palačinke nisu baš zdrav doručak, ali bila sam željna kalorija a i Lukasu je rođendan. Kako je Lukas još uvek spavao skuvala sam sebi kafu i krenula ka dnevnoj sobi.

I dalje mi nije jasno zašto je muškarcima toliko važan taj pogled sa visine. Priznajem, pogled je stvarno nešto, naročito ako si na nekom uzvišenju, ali nije li to neka lekcija o životu? Pad nas upozorava da ne letimo previsoko. Gledajući sa ove visine dok uživam u sreći, ne mogu a da se ne zapitam kako odoleti ovim visinama. Koja budala želi da odoli ovoj sreći? Ja ne želim da odolim. Nadam se samo da se neću razbiti puno ako padnem. Ili još bolje, da će tu biti neko da me uhvati.

Osećam ruke oko sebe, grle me, njegove ruke. Ubrzo osetim poljubac u vrat a zatim vidim njegovu nameru da uzme moju kafu. To me je nasmešilo, naravno da ću mu dati kafu.

- Dobra je – kaže mi.

- Prijatno.

- Osećam palačinke.

- Rođendanske palačinke, koje su u stvari klasične palačinke – odmah pojasnim.

- Hvala ti – ljubi me u vrat.

Ne mogu da se pomaknem sa ovog mesta kao da me nešto drži. Ne umem da objasnim to ni sebi, znam samo da sam obuzeta.

- O čemu razmišljaš? – pita me Lukas.

Nisam sigurna da će razumeti, ponekad ni samu sebe ne razumem.

- Amanda...

- Samo... razmišljam zašto svi govore da je pogled sa visine očaravajuć i strašan.

- Jer su prelepe stvari uvek očaravajuće nije bitno jesi li na nekoj visini ili na dnu.

- Taj deo me ne brine.

- Strašan je za ljude koji se ne boje. Strah nas čini opreznim a oprez je jako važan na velikim visinama jer može lako da se desi da se oklizneš ili da te neko gurne ako nisi dovoljno oprezan.

- Da li se ti bojiš?

- Svi se boje Amanda, ko kaže da se ne boji, laže. Ono što nas čini drugačijim je činjenica da se bojimo različitih stvari.

- Ne bi trebalo da te deprimiram na rođendan – ukorim sebe.

- Ne deprimiraš me, naprotiv, razmišljaš racionalno, bio bih zabrinut kada bi ti glava bila sve vreme u oblacima.

- Oblaci su lepi – kažem pa se okrenem ka njemu.

- Oblaci mrače nebo – kaže mi.

- Znam, ali da ti odam jednu tajnu, ja volim oblake jer donose kišu.

- Stvarno?

- O da. Kiša, velika starinska fotelja, knjiga, ćebe, džez muzika u pozadini, čaj i kamin koji inače nemam je idealan dan za mene.

- Zapamtiću to.

- Zapamti. Hajde da doručkujemo.

. . .

Iako nam je divno, morala sam da ga pitam zašto sam slavi rođendan. Prosto ne razumem kako i zašto.

- To je porodičan dan.

- Imaš porodicu, zar ne?

Znam da mu je otac umro.

- Moj otac je umro, to svi znaju, moj deda je živ, ali je već nekoliko godina bolestan od demencije i ne zna ni sam ko je, moja baka je umrla pre mog oca, braću i sestre nemam a moja majka živi u izgnanstvu.

- Žao mi je svog svega, razumem sve osim izgnanstva.

- Brak sa mojim ocem koštao je mnogo, popustila je sa živcima i nakon njegove smrti preselila se na Novi Zeland.

- Zaista?

- Da, kupila je tamo imanje i živi sa sestrom. Prve dve nedelje je bila pod medicinskim nadzorom, pokušala je dva puta da se ubije, ali tetka kaže da je sve bolje i bolje, poslednjih godina živi dobro.

- Izgleda? Nisi je posetio? – kako nije posetio majku.

- Ja sam sin mog oca.

- Pa?

- Pa to znači da je podsećam na njega.

- Ali ti nisi tvoj otac, tvoja majka to zna.

- Moja majka misli da sam isti kao otac. Fizička konstitucija, poslovne navike, ponašanje, bezosećajnost, prosto smatra me njegovom kopijom u svemu. Nije mogla da podnese da me gleda. Video sam koliko joj to šteti, prvi pokušaj samoubistva je bio jako dobar znak koji ja nisam shvatio ozbiljno jer koje dete bi pomislilo da je među krivcima za tako nešto? Ali drugi pokušaj samoubistva pokazao mi je tačno koliko joj štete nanosim, tako da sam se povukao. Vremenom je ispalo da je to bila dobra odluka. Sada je zadovoljna svojim životom i ne želim to da kvarim. Pretpostavljam da sam prestao da slavim rođendan kada sam ostao bez porodice.

Nešto me guši u grudima. Moja majka me davi nedeljama pre mog rođendana pripremama za zabavu, iako ja uporno odbijam ona uporno ne odustaje. Ma da je napolju minus sto stepeni, ona će pripremiti zabavu sa tortom koju je napravila samo za mene, takva je i sa mojom mlađom sestrom.

- Ne moraš da se osećaš tužnom zbog mene.

- Ja... samo sam shvatila koliko sam srećna što mi je Ofelija majka. Žao mi je, iako lično smatram da ti nisi krivac, žao mi je.

- U redu je, čovek se na sve navikne.

- Ja... – šta da mu kažem? Kako da ga utešim?

- Nagovoriću roditelje da te usvoje – lupim.

Moja majka bi bila oduševljena da pravi zabave za njega.

- Mislim da to ne bi bila dobra ideja jer nisam više dete a i ono što ti i ja radimo nije preporučljivo za braću i sestre.

- Tehnički nismo u rodu.

- Tehnički princip je princip.

- Tehnički, trebalo bi da prestanem da ti uništavam rođendan. Danas je tvoj dan. Šta želiš da radimo?

Moram da pređem na vedrije teme.

- Iskreno? – podiže obrve upitno.

- Iskreno. Ja sam tvoja devojka i obećavam da ću se potruditi da ti ispunim sve želje – obećam svečano sa rukom na srcu.

- Želim da ostanemo ovde. Ceo dan i celu noć.

- O... mislila sam da imaš nešto drugo na umu.

- Stalno radim, često putujem i jedini deo dana kada osećam neki mir je kad sam kod kuće.

- Da li zato živiš sam zgradi?

- Da.

- Ti si čudan tip, ali dopadaš mi se. Imaš i pun frižider hrane tako da nećemo umreti od gladi.

- I ti umeš da kuvaš. Osim toga za danas najavljuju kišu.

- A ti imaš najbolji pogled.

- Šta mi još ono treba? Imam knjige, čaj, ćebe, muziku, ali nemam udobnu fotelju i kamin.

- Niko nema udobnu starinsku fotelju i kamin, ali opraštam ti jer si danas slavljenik.

- Ti si opsednuta rođendanima.

- To je velika stvar u mojoj porodici od kad znam za sebe. Jednom je tata zakasnio na maminu rođendansku zabavu, ona ga je izbacila iz kuće na dva dana i zabranila mu da spava u hotelu, spavao je u kancelariji.

- Shvatiću veoma ozbiljno tvoj rođendan.

- Hvala.

Nikad nisam provela ceo dan sa Lukasom, i sigurno nismo leškarili zajedno, ali danas je tako, on provodi rođendan sa mnom i on nema nikog drugo. Postaje mi sve jasnije zašto je odabrao da živi sam i na ovakav način, lično mislim da je sve uzeo previše ozbiljno, ali ja nisam na njegovom mestu i ne mogu da znam kako se oseća. Pretpostavljam da sigurno nije lako kada nemaš sa kim da proslaviš rođendan, bio to tvoj izbor ili ne.

. . .

Vikend nikad nisam provodila sa Lukasom, ali ove nedelje jesam, on je imao dve obaveze, video poziv sa tetkom, da se informiše o zdravlju njegove majke i poseta njegovom dedi koja se sastoji od razgovora sa doktorom i sestrama, ponekad bi porazgovarao sa dedom a ponekad, kao sad, može samo da posmatra neko vreme čoveka koji sedi u kolicima i gleda kroz prozor. Čitav ovaj dan je bio deprimirajući, njegova tetka je jedina bila možda malo vedrija osoba, nije baš da je plenila vedrinom, ali Lukas i ona imaju neki čudan poslovno-familijski odnos. Sve u svemu ova porodica je bila sjebana, zato se izvučem u stranu i nazovem majku, treba mi usluga, moram nekako da izvučem ovaj dan. Ne mogu dozvoliti da nam prvi zajednički vikend završi depresivno.

- Kasno je, hoćemo li negde na kasni ručak? – pita me Lukas oko četiri popodne.

- Da! – viknem.

- Šta ti se jede?

- Zapravo, nedelja je.

- Znam.

- Pa, kao što ti imaš dan za porodicu tako ga imam i ja. Idemo kod mojih na ručak.

- U redu.

Nije bilo pitanja, obaveza, ništa, samo se složio sa malim osmehom.

Kao džentlmen kakav jeste kupio je cveće za moju majku i sestru a viski za mog oca. Rekao mi je da ne poznaje lično mog oca ali da zna ko je on, moju majku je već upoznao, još da upozna Leonu, moju ludu sestru i nadam se da će mu se dopasti ono što volim najviše na svetu, mada znajući njegova ograničena iskustva...

- Lukase... – zaustavim ga nežno u dvorištu očeve kuće.

- Da.

- Samo... volim moju porodicu najviše na svetu i ne želim da ovo što ću ti reći zvuči kao neka ucena, ali stvarno bih volela kada biste imali dobar odnos. Ne želim da te izgubim.

- Daću sve od sebe.

- Hvala ti! – poljubim ga srećno.

- Srećna sam što si ovde. Ako već planiramo da uradimo ovo, neka bude na pravi način.

Lukas me ljubi u čelo. Ne znam da li sam više srećna ili uzbuđena.

Moja sestra je otvorila vrata i prekinula naš trenutka.

- Zdravo – nasmešila nam se.

- Možeš da uđeš ovo je i tvoja kuća – kaže mi vragolasto.

- Ne možeš samo da sačekaš da uđem?

- Čekala sam, i gledala u kamere – pogledala je u Lukasa koji se blago nasmešio.

- Ovo luckasto biće je moja mlađa sestra Leona, Lea ovo je Lukas – upoznam ih.

- Dobro veče Leona, ovo je za tebe – pružio joj je cveće.

- Hvala... gospodine Velton? – ispipava teren.

- Možeš me zvati Lukas.

- Sjajno jer ne pamtim prezimena.

- Ne glupiraj se.

Kada smo ušli unutra dočekali su nas moji roditelji. Mama je bila šarmantna kao i uvek a tata ozbiljniji, kao i Lukas.

- Gospodine Grej, čast mi je što se konačno upoznajemo.

- Molim te zovi me Džek, takođe – tata je sav na nivou.

- Ćao tata – zagrlim ga kao mamu malopre.

- Dušo. Jesi li smršala? – namrštio se.

- Video si me pre nekoliko dana. Kada sam mogla da smršam?

- Hm – namrštio se.

- Moj otac je od onih koji smatraju da kad neko smrša, on umire – pojasnim.

- Čoveka jedu samo dve stvari – bolest ili unutrašnji nemir.

- Ili su na dijeti – kažem.

- Molim te – on ne veruje u dijete.

- Lukase uđi molim te pre nego što moj suprug krene sa pričama o problemima u svetu a moja ćerka odluči da pobija te probleme – mama nežno hvata Lukasa za ruku.

- Znam nešto o tome – kaže joj Lukas.

Prevrnem očima.

- Zaista tata? Smršala sam? – pogledam ga ozbiljno.

- Morao sam da se uverim da te on ne nervira – kaže blago tata.

- Veruj mi, taj ima živce ko konopce.

- Zaista? – zamislio se.

- Molim te budi fin, zaista mi se dopada – zamolim oca.

- Nisi li to rekla i za onog ulickanog?

- Njega si sam došao da upoznaš, nisam ga dovela kući – šapućem.

- Videćemo.

Ne znam zašto sam brinula za Lukasa, čovek koji poseduje ogroman spektar različitih tema i ima jako dobro znanje o svim tim temama ne može da se zaglavi u razgovoru. Prosto se čovek zapita da li postoji nešto u čemu je loš, ne razumem te zategnute porodične odnose i ljubavne veze, mada sam zahvalna što su mu sve ljubavne veze do sada imale kraj, jer da nisu ne bi bilo nas.

Ko zna gde će ovo otići, ali ako se po jutru dan poznaje njušim da će biti jako daleko.

9

Ceo dan pevušim pesmu koja mi je zaglavljena u glavi, neka zarazna pesma o slobodi, ali to me ne sprečava da radim svoj posao.

Večeras treba da se nađem sa devojkama nismo se ispričale pošteno već neko vreme. Luna se kao i obično juri sa Aronom, ali ovaj put mislim da su se smirili jer je svako veče u njegovom stanu, Sofija radi kao luda i iskreno brinem se za nju, ona je neko ko će ti pomoći u bilo koje doba dana i noći a ja u poslednje vreme nisam joj bila baš dobar prijatelj jer kao i Luna, opterećena sam svojom vezom, dakle danas je dan za prijateljice.

Kako sam zaglavila na poslu, požurim kući da se spremim, usput pošaljem brzinsku poruku dečku da izlazim sa devojkama. Dok sam se tuširala nisam čula telefon tako da sam videla da me je Lukas zvao tek kad sam se spremila. Uzmem stvari i izađem iz stana. Palim auto i zovem Lukasa.

- Amanda, zašto se ne javljaš na telefon? – takav je on, odmah pita.

- Dragi, tuširala sam se, a kako kasnim odmah sam se obukla i izašla iz stana.

- Zoveš me iz auta?

- Da.

- Koliko ćeš se zadržati sa prijateljicama? – pita me.

- Dugo, nismo se videle jer smo u poslednje vreme sve zauzete, jedva smo se uklopile – požalim se.

- Kako to da ja još uvek ne poznajem tvoje prijateljice?

- Ovaj... ne znam. Da li želiš da ih upoznaš?

- Često govoriš o njima, pretpostavljam da su ti važne.

- Jesu, hajde dogovoriću se sa njima da organizujemo jednu večeru – predložim.

- Može, uživaj sa prijateljicama, kako se nećemo videti večeras skoknuću do Vašingtona, želim da proverim stanje.

- Ok dragi, vidimo se kad se vratiš.

- Vidimo se.

Skoro pa sam utrčala u restoran.

- O... pa ja ne kasnim - pogledam u Lunu.

Zagrlila me je.

- Kasniš, ali ona definitivno kasni više – okrenula se ka Sofiji koja je utrčala u restoran. Žena koja je visoka metar i osamdeset i koja ovako brzo hoda na štiklama je za poštovanje, to je umetnost.

- Znam, kasnim, oprostite – grli nas i ljubi.

- Ne brini, i ona samo što je došla – Luna je pogledala u mene.

- Rekla si da ne brinem – kao namusim se.

- Obe kasnite – ponavlja i vidim da je nadrndana.

- Aron i ti ste ponovo u svađi? – pita je Sofi dok seda.

- Nismo – kaže Luna a Sofi i ja se pogledamo. Nije nam jasno.

Poručile smo piće a onda nam je Luna rekla zašto je nadrndana. Aron želi da žive zajedno.

- Ja mislim da je to sjajna ideja – kažem iskreno.

- Ja sam oduvek smatrala da ćete vas dvoje da završite na kraju zajedno – i Sofi se slaže,

- Na kraju. Ja ne mislim da je ovo kraj.

- Ne razumem – Sofi je zbunjena.

- Vidi... Ovako je dobro. Kad me kreten iznervira mogu da odem u svoj stan, kad ja njega iznerviram on može da ode u svoj. Tako svako ima svoj prostor i možemo da se izduvamo na miru, dok nas ne prođe bes. Ako živimo zajedno to neće biti moguće – istakla je problem.

- Pa... nećete biti mlađi. Luna ne bih da ti kvarim volju ali starimo. Sada smo oni dosadni ljudi koji rade po ceo dan i od kojih se očekuje stvaranje porodice. Nismo više studenti – Sofi je ozbiljna, i u pravu.

- Hoćeš reći da je sa mojim životom gotovo?

- Nisam to rekla.

- Vidi... – umešam se.

- Zašto na to ne gledaš kao na novu etapu života? – predložim.

- Sviđa mi se trenutna etapa mog života.

- Da li voliš Arona? – pitam je.

- Volim ga.

- Onda? Sve ovo ne bi trebalo da ti bude teško, niti da se predomišljaš ukoliko ga voliš. Zar zajednički život nije ono u šta veruju svi parovi? Sledeći korak? Mislim... – izdahnem.

- Odluka bi trebalo da bude laka ako ga voliš, zar ne misliš tako?

- Ja volim Arona, volim ga ceo svog život, ali volim i sebe, svoje vreme.

- Onda razgovaraj sa njim, reci mu šta želiš i šta te muči, Aron je pametan tip, pronaći ćete zajedničko rešenje – Sofija je uverena.

- Razgovarati sa njim o ovome? To neće biti lako, muška sujeta je veoma krhka – izdahnula je.

- Misliš da će on to shvatiti kao NE – zaključim.

- Da, mislim.

- Vidite, iskrenost je najbolje rešenje. Luna, vas dvoje se poznajete od kad znam za tebe kod vas bi razgovor i iskrenost trebalo da bude najmanji problem, taj problem imaju novopečeni parovi... – zastala je pa pogledala u mene.

- Slobodno, shvatam šta želiš da kažeš.

- Samo budi iskrena – završava Sofi.

- Hm. Treba mi neko vreme da procesuiram ovo, da se malo ljutim, kad se odljutim videću – izdahnula je.

- Šta ima kod vas? – promenila je temu.

- Kod mene sve po starom, radim – Sofija je odmahnula rukom.

- Kod nje, sa druge strane... – pogledala je u mene sa osmehom.

- Ma daj, znate da smo Lukas i ja u vezi.

- Ja se još uvek čudim – Sofi je nekako rezervisana po ovom pitanju.

- Zašto? Amanda izgleda srećno. Kako napredujete? – pita me.

- Mislim da je dobro, viđamo se često, upoznala sam njegovu porodicu, on je upoznao moju. Pokazao mi je gde radi, sada želi da upozna i vas... – pogledam ih značajno.

- Ja bih volela da upoznam bogatuna – kaže oduševljeno Luna.

- I ja – dodaje Sofija.

- Radujem se ličnom utisku – dodaje.

- Veruj mi, taj utisak je kod njega najbolji – kažem iskreno.

- On je osoba koja će te osvojiti na prvu, generalno taj njegov stav „ljubazan, džentlmen, bez osmeha, učtiv i nedostupan", radi u njegovu korist.

- Nisam čula da je neko do sada tako opisao dečka – kaže Sofi.

- Tako je, prvi utisak o njemu je top.

- A drugi? – pita me-

- Nema ga.

- Kako to? – pita Luna.

- Tako je, udariš u zid. Nakon što se upoznaš sa njim i obaviš posao to je to, kraj. On nije zainteresovan za dalje upoznavanje, osim ukoliko nije na bazi lične prirode.

- Hm, nastavi – bodri me Sofi.

- Pa... mislim da je on iskren i pošten čovek sa jasnim principima, i od onih je koji veruju u datu reč.

- Da li to pokušavaš da nas nateraš da ga zavolimo? – Sofi se smeška.

- Ne, samo govorim istinu, ali ne brini, zatvoren je kao ostrvska država, ne možeš ništa izvući iz njega. Živi sam u zgradi, ma nema ni komšija u blizini. Njega nije briga hoće li ga neko voleti ili ne.

- Što ne bi trebalo da bude slučaj sa tobom – istakla je.

- Ne, sa mnom je drugačiji – nasmešim se.

- Dakle srećna si? – pita me Luna.

- Srećna sam, ali na način koji mi je nepoznat.

- Ne razumem.

- Na početku „naše veze", znate na šta mislim stalno me je izluđivao. Nisam mogla da izvučem ništa iz njega. Verujem i ono što kaže Luna „čovek mora nekad da pukne". On je bio kao... santa leda. Ali kada smo odlučili da damo drugu šansu našoj vezi, postali smo otvoreniji jedno prema drugome i čini mi se da sam poprimila taj njegov vajb smirenosti. Ima li to uopšte smisla? – pitam jer ne zvučim normalno samoj sebi.

- Veze nas menjaju, ako si u vezi sa ludakom postaćeš luđa, ako si u vezi sa smirenom osobom postaćeš i ti smirenija. Lično smatram da je dobra i zdrava ona veza u kojoj postaješ najbolja verzija sebe.

- Sofi... zato si ti diplomirala prva na fakultetu – nasmešim joj se.

- Naša pametnica – Luna je štipnula za obraz.

- Da, da, ja sam pametna a vas dve u srećnim vezama, nekako se ne osećam kao pobednik.

- Niko nema apsolutno sve u životu, hajde živeli – kaže Luna.

- Živeli devojke, tako mi je drago što smo uspele da se okupimo – kaže Sofi.

- I meni, nedostajale ste mi.

Veče nije bilo obično, bilo je divno jer prijatelji su nam svima potrebni.

. . .

Čitam mejl na poslu i čudim se. Kao prvo ne znam odakle moj poslovni mejl ovoj firmi, ali kada sam saznala da je vlasnik Džordž Wašington zamislila sam se jer mi je ime bilo poznato, ne mislim na onog Wašingtona, jer ne verujem da je on mogao da mi pošalje mejl. Šta da radim? Nazovem oca.

- Kaži dete moje šta te muči? – javlja se tata.

- Možda me ništa ne muči oče – nasmejem se.

- Zoveš me dok radiš, nešto te muči.

- Hm. Jesi li slobodan za ručak? Treba mi tvoj savet.

- Ako imaš vremena da kupiš nešto i doneseš ovamo, može, pretrpan sam obavezama.

- Imam, šta želiš da jedeš?
Tvoja majka kaže nemasno i lagano – duri se.

- Kontam, znači neko meso?

- Bio bih ti jako zahvalan.

- Vidimo se kasnije tata.

- Vidimo se mila.

Volim ja moju majku ali ponekad mi žao tate, ceo život je na nekim režimima ishrane, te holesterol, te masnoća, te šećer, te ono, te ovo, mama ga toliko često proverava da čovek piše termine u telefon. Povremeno, pomažem mu da vara, ali povremeno, ne želim da navučem mamin bes. Pokupila sam ručak i krenula kod oca.

Nije baš da možeš tek tako ući u njegovu kancelariju ali ja sam njegova ćerka, imam propusnicu i svi me poznaju.

- Ćao tata – pozdravim ga i zatvorim vrata. Stvarno je u papirima.

- Dobar dan – pozdravim i tipa sa kojim razgovara.

- Dobar dan gospođice – pozdravlja me muškarac.

- Dušo, završavamo za minut. Može pored prozora.

- Važi.

Izvadila sam hranu i donela čaše za vodu, tata je ispratio klijenta i pridružio mi se.

- Divno miriše – kaže tata.

- Zar ne?

- Umirem od gladi.

- I ja. Celo prepodne mi je glava u papirima i na ekranu, bole me oči, moraću da odem na pregled – požalim se.

- Zar ti majka nije donela neke naočare za zaštitu? – pita me tata.

- Jeste, ali negde sam ih zaturila, ne mogu da ih nađem.

- O čemu si htela da razgovaramo?

- O da – izvadim telefon.

- Dobila sam ponudu za posao, valjda – pronađem mejl i pružim mu telefon.

Tata je pročitao na miru mejl u kome moj budući poslodavac želi sastanak na kome bi mi ponudio sjajne uslove na mom „nada se", novom radnom mestu.

- Wašington – izdahnuo je i vratio mi telefon.

- Poznat mi je, ali ne mogu da se setim odakle – priznam.

- Muva se svuda, preci su mu poznato prezime ali on je ljigav.

- Da?

- Da, ne posluje loše, ali ne dopada mi se njegova politika, isuviše je ljigava, nema časti i prodao bi dušu za dobru svotu.

- Dakle ne dopada ti se?

- Ne! Ne znam zašto bi tebi ponudio posao – kaže iskreno.

- Ne znam, radim normalno, nije baš da nešto odudaram od kolega na poslu i sigurno nisam sklopila neki ugovor koji ima trilionske cifre da bi neko čuo za mene – što je jes, jes.

- Možda je zbog tebe – slegnem ramenima. Moj tata je ipak neko.

- Da je tako odavno bi te vrbovao. Taj je premazan sa hiljadu i jednom nijansom, nešto drugo ima na umu.

- Odakle bih ja znala? Čak se i ne poznajemo. I ne tražim posao.

- Kako je kod Dauna?

- Super, volim da radim tamo, osećam se poštovano, kao i svi uostalom. Kolektiv, uprava, direktor, sve mi se dopada – kažem iskreno.

- Znaš šta? Ići ćemo na taj sastanak – kaže tata.

- Šta? Nisam zato ovde, samo me interesuje ko je tip, ne želim da menjam posao.

- Ne moraš, ni ja ne bih voleo da radiš za Wašingtona, ali interesuje me šta želi od tebe.

- Neće li se naljutiti gospodin Daun ako odem na sastanak? Ipak ste vas dvoje prijatelji.

- Ne brini, rešiću ja to sa njim. Odgovori mu, zahtevaj razgovor sa direktorom ne sa nekim ko ga predstavlja, ako ti potvrde to, javi mi, doći ću po tebe.

- Ako tako smatraš da treba... – slegnem ramenima.

- Smatram – tata se malo namrštio.

Pošaljem mejl i jako brzo dobijem odgovor.

- Pristali su – kažem tati.

- Kad?

- Večeras u sedam.

- Odlično, dolazim po tebe, a sad jedi.

- Da oče – nasmešim se i uzmem zalogaj, ali zove me Lukas.

- Izvinjavam se. Hej – javim mu se.

- Gladna?

- Nema zdravo? – našalim se.

- Zdravo draga, jesi li gladna?

- Upravo ručam sa tatom.

- Hm, onda večera?

- Zapravo, idem sa ocem na neki sastanak, ali možeš da me pokupiš kad završimo.

- Može, samo mi javi adresu.

- Hoću, kad si stigao?

- Pre sat vremena, neću da te zadržavam, pozdravi oca.

- Hoću, ćao.

- Ćao.

Spustim telefon i nasmešim se.

- Lukas te pozdravlja.

- Kako je kod vas?

- Dobro – nasmešim se.

- Dobro, koliko znam prošlo je četiri meseca od kad si ga upoznala sa mnom.

- Pa znam, ali ne znam šta da kažem osim da nam je dobro.

- Dobar je prema tebi?

- Svakog dana me zove na ručak ili večeru, mislim da želi da me udeblja – zamislim se.

- Ali osim toga sve je sjajno, on doduše puno radi, ali ne zapostavlja me zbog posla.

- Šta znaš o njegovom poslu?

- Ne puno. Lukas nije baš neko ko se žali ili hvali poslom, niti se dere, rešava sve mirno ako i ima neki problem ja ne znam za njega, spomene mi nekad neko ulaganje, bili smo na nekoliko proslave povodom nekih njegovih projekata, ali nisam opterećena njegovim poslom, dovoljno me boli glava od mog – priznam.

- Svesna si toga ko je on.

- Jesam tata, ali ne osećam nikakav pritisak zbog toga, Lukas nije takav, za mene je samo znaš, dečko koji mi govori da ne idem bosa i gola i tip koji bi samo da me hrani – slegnem ramenima.

- Dušo, on je najbogatiji čovek u Njujorku, htela ti to ili ne, jednog dana osetićeš pritisak zbog toga, možda ne sa njegove strane lično, ali kada neko ima toliko ulaganja kao on, ima i puno obaveza a i problema, ali ono što njegov položaj uvek nosi sa sobom su neprijatelji.

- Mislim da on nema nikakve neprijatelje – nikad mi nije ništa spomenuo.

- Samo budi oprezna.

- Ok tata, ne moraš toliko da se brineš za mene.

- To je moj posao, roditeljstvo nije nešto gde možeš napraviti pauzu i otići na ručak. Iako si sada svoj čovek, živiš samostalno i nisi zavisna od mene, to ne znači da ja ne brinem za tebe, ti se još uvek razvijaš i učiš, ceo život čovek uči, a na tvoju žalost roditelj ti je doživotni učitelj.

- Shvatam tata, ali ipak, brini manje, dobro sam.

- Videćemo.

Ja sam jedno srećno dete.

10

Dok sam čekala oca gledala sam neke destinacije za odmor, bilo bi sjajno da odemo Lukas i ja negde za vikend. Pošaljem mu dve destinacije koje mi se najviše sviđaju. Nikad nismo išli nigde na odmor, možda čak i uzmem slobodno pa umesto dva dana bude i više. Zanima me njegovo mišljenje o tome. Nazvao me je nakon što je video ono što sam mu poslala.

- Prva destinacija – kaže mi.

- Gospode. Zar ne možeš jednom da me pozdraviš kada se javiš?

- Oprosti draga. Poradiću na tome. Dopada mi se prva destinacija. Sad zanima me za šta?

- Mislila sam da odemo na neki odmor.

- Kad?

- Bilo bi sjajno što pre.

- Na koliko dana?

- Pa ja imam slobodne dane, možemo to da spojimo sa vikendom i odemo na nedelju dana, ali ne znam kako se ti uklapaš.

- Meni treba dan-dva da pripremim sve, da se organizujem.

- Ako ne možeš da odvojiš nedelju dana možemo da odemo i za vikend.

- Ne, nismo išli nigde, voleo bih da odemo negde, da pobegnemo malo i odmorimo se.

- Znači, slažeš se? – nasmešim se.

- Da, slažem se. Da li želiš da to bude hotel ili nešto privatnije?

- Želim da ima bazen, spa centar, sobnu uslugu, plažu i lep pogled.

- Hm... poslaće ti moja sekretarica linkove mojih hotela i privatnih kuća, javi mi ako ti se nešto sviđa.

- Imaš hotele?

- Da.

- Koliko?

- Dvanaest.

- O... to nisam znala.

- Imam privatne apartmane u svim, ali pogledaj i moje lične nekretnine sigurno će ti se neka vila dopasti.

- On ima i vile – izdahnem.

- Da.

- Mogu li da te pitam nešto?

- Naravno.

- Koliko si to jebote bogat? – iznerviram se.

Čujem kako se smeje.

- Na nekim listama sam na prvom mestu – zeza me.

- Samo mi pošalji te linkove – odustanem.

- Ne budi ljuta.

- Nisam ljuta samo razmišljam o nečemu što mi je otac rekao – priznam.

- Šta to?

- Da bi veza sa tobom mogla da ima određenu težinu, nisam o tome baš razmišljala kada sam planirala da te zavedem ili te ubedim da mi budeš dečko po ps-u – priznam i to ga nasmeje.

- Da li si se pokajala zbog te odluke?

- Nisam, mislim da si osoba koja je vredna svakog truda.

- Hvala ti, potrudiću se da opravdam tvoje mišljenje.

- Ne moraš. Samo mi dozvoli da nekad platim neki odmor – izdahnem.

- Hotel ne mora da bude preskup – dodam jer toliko bogata nisam.

- Da, bojim se da se to neće dogoditi. Obećao sam da ću se lepo brinuti o tebi.

- Ne sećam se da si mi to obećao.

Dok smo razgovarali zove me otac.

- O, zove me tata, moram da idem. Javljam ti gde da dođeš po mene. Ljubim te – pošaljem mu poljubac i spakujem telefon. Tata ne voli da čeka.

. . .

Otac i ja imamo sastanak u privatnoj hali jednoj restorana, tu su nas čekali Džordž Wašington i Emilia Sanders. Svi smo se formalno upoznali, osim tate i Wašingtona, oni se poznaju.

- Džek, nismo se dugo videli – kaže Wašington.

- Tako je, kako si Džordž?

- Zauzeto, znaš kako je.

- O znam. Nadam se da ti ne smeta što ću i ja prisustvovati sastanku.

- Nikako, i ja sam otac, potpuno razumljivo.

- Drago mi je što tako misliš – tata izgleda poslovno, nije opušten kao sa prijateljima, verovatno zato što je ovo za njega još jedan poslovni sastanak.

Poručili smo piće i Emilia Sanders je započela sastanak. Osećam se malo važno jer niko mi nije ovako ponudio posao, ali sa druge strane nisam sigurna da sam ovo zaslužila. Ja sam samo jedan zamenljivi deo bankarskog sistema.

Ukratko Wašington je osnovao svoju banku, njegovi planovi su ogromni i trenutno je u procesu zapošljavanja osoblja, mladih i sposobnih ljudi, kako je istakao.

Primećujem koliko je gospodin Wašington predan ovom projektu.

- Sve to zvuči dobro Džordž, ali kao što znaš, bez klijenata ovaj posao ne može opstati – kaže mu moj otac.

- I na tome radimo, kao što znaš ja se krećem u različitim krugovima, ali cilj mi je specifičnija klijentela.

- Misliš oni koji imaju dosta novca – kaže tata.

- Nije li uvek tako?

- Da, jeste.

- Pa, šta kažete gospođice Grej? Izuzetno ste tihi a jako bih voleo da čujem šta mislite o našoj ponudi – nasmešio mi se ljubazno.

- Iskreno, mislim da je Vaša ponuda jako velikodušna, zahvalna sam što ste me uzeli u obzir, ali ja već imam posao.

Znam da se mom ocu ne bi dopalo da radim za nekog ko je na lošem glasu, toliko se trudio oko mog zaposlenja, želeo je da radim za nekog za koga važi poštenje, dobro ime i ko mi garantuje siguran posao. Da, dobiću veću platu ali kad pogledam u oca ne nailazim na odobrenje a bez njegovog odobrenja neću promeniti posao.

- Svesni smo toga i apsolutno smo tu da pomognemo oko prelaza – ističe Emilia Sanders.

- Mene interesuje pretposlednja tačka u ugovoru – kaže moj otac.

On je već pročitao ceo ugovor? Koja tačka? Ja nisam još uvek stigla do poslednje strane.

- Brzo čitate – kaže Emilia.

- Ne čitam sve, ali kao što već znate ja potpisujem stalno ovakve ugovore, znam šta treba da pročitam – tata se uozbiljio.

Pročitam spornu tačku koja se odnosi na moju dužnost da doprinesem porastu klijenata banke a onda mi je sinulo odakle poznajem ovog tipa. Sa Unicefove večere, trebalo je da sedi za stolom sa Lukasom i Kruzom, ali Lukas je želeo da sedi pored mene tako da je zamenio mesta.

Pogledam u tatu i setim se današnjeg razgovora. O... znači na ovo je mislio. Veza sa Lukasom mogla bi da donese dodatnu težinu koja se ne odnosi samo na razliku u našim nekretninama, ona se odnosi i na moj posao. Da li su mi zbog njega ponudili posao? Izgleda da jesu.

- To je klasičan ugovor, posao mojih radnika je i obezbeđivanje klijenata – kaže Wašington.

- Moja ćerka je išla na posebnu obuku za odobravanje kredita malim i srednjim preduzećima, ne dovodi ona klijente, klijenti traže nju.

- Džek pusti dete da kaže nešto – Wašington je šmeker.

- Spremni smo da pregovaramo o boljim uslovima gospođice Grej – kaže mi ljubazno.

- Hvala na tome, ali ja nisam došla ovde da pregovaramo, ja bih samo poslala mejl u kome odbijam ponudu, ali mog oca je interesovalo vaše interesovanje za mene.

- Gospođice Grej, uzmite vreme, razmislite malo, ovakve ponude su retke. Ja ne sumnjam u vaše sposobnosti, ipak ste vi ćerka Guvernera Narodne Banke, siguran sam da se Džek pobrinuo za znanje koje posedujete.

Bio je sav ljubazan. Čovek ima takav ubeđujući pristup da bih sigurno pristala da sam sama i da nisam pročitala ceo ugovor. Možda i nisam toliko zrela kao što mislim da jesam.

Tata se napeo i znam da bi se odmah zauzeo za mene, ali nisam to želela, ja sam sada odrasla osoba. Moram to da dokažem i ocu i sebi. Samo hrabro, Amanda.

- Ponovo, hvala na ponudi, drugo hvala na komplimentu, ali zadovoljna sam tamo gde trenutno radim. Nažalost, moraću da odbijem Vašu ponudu.

- U redu je, razumem, ali ukoliko se nekad predomisliš možeš da nas kontaktiraš.

- Hvala.

Završili smo večeru, bilo je priče o drugim temama, iskreno osećala sam se malo glupo, iako sam u ovom poslu nisam na nivou kao ovo troje. Nemam to znanje, to iskustvo i tu veštinu da odglumim celo veče jer to su svi oko mene radili, glumili su, neko za moje dobro a neko da me iskoristi.

Kada me je nazvao Lukas, laknulo mi je.

- Izvinite. Hej – javim se.

- Stigao sam.

Poslala sam mu poruku da dođe po mene, samo sam htela da odem odavde.

- I mi smo završili, izlazim uskoro – izdahnem.

- Ne žuri.

Prekinem vezu i pogledam u oca.

- Idemo – kaže kratko.

- Idemo i mi – rekao je Wašington.

Wašington je insistirao da plati račun, onda smo svi izašli iz sale. Izašli smo svi napolje i odmah sam pronašla Lukasa koji je telefonirao.

- Hvala na večeri Džordž – rekao je moj otac.

- Nema na čemu, sledeći put ti častiš – kaže mu Wašington.

- Gospođice Grej, drago mi je što smo se upoznali, nadam se da ćete se predomisliti – kaže mi ljubazno.

- Takođe gospodine.

Onda se pozdravila i Emilia sa nama i tada je Lukas stigao do nas. Odmah je skinuo sako i prebacio ga preko mojih ramena. Pogledao me je nekako milo ali nije ništa komentarisao.

- Dobro veče. Džek - prvo se rukovao sa mojim ocem.

- Lukase – tata je kratak.

- Gospodine Velton – Wašington mu pruža ruku.

- Upoznali smo se pre godinu dana – on pojašnjava dok mu Lukas pruža ruku.

- Tako je, sećam se – prokomentarisao je suzdržano kao i uvek.

- Emilia Sanders.

- Lukas Velton – rukovao se i sa njom.

- Idemo kući? – pita me.

- Da – kažem tiho i klimnem glavom.

- Tata – zagrlim ga a on me stegne malo čvršće.

- Dolazite u nedelju na večeru? – pita me.

- Javićemo se, planiramo da odemo na kratak odmor – odgovara mu Lukas.

- Javiću ti – kažem mu.

- Laku noć.

- Laku noć.

Lukas me hvata za ruku i krećemo prema njegovom autu, danas je vozio Bugati.

Otvorio mi je vrata i ušla sam polako.

Iz automobila vidim da je tata takođe ušao u svoj auto a Wašington i Emilia Sanders su nam mahali.

- Ne mogu da te vide – kaže Lukas i odahnem, nisam želela da im mašem.

Neko je pozvao Lukasa i on se javio. Dok je on razgovarao ja sam gledala kroz prozor i razmišljala samo o jednom. Nisam spremna za ovaj svet. Ne znam šta bih radila da nemam roditelje kakve imam. A mislila sam da sam spremna. Dođavola! Ja sam odrasla i samouverena žena. Kako onda ne mogu da prozrem nečije namere? Okrenem se na kratko ka Lukasu koji i dalje razgovara.

Da li on misli da sam neka vrsta slabosti za njega? Da li je zato naša veza bila na početku takva kakva jeste, ne zbog same žene već zbog toga što on može sve da izgubi zbog te žene? Ne verujem da želi da me iskoristi za nešto, ja sam niko, ali sa druge strane, jesam li ja neka prečica do njega? Jedna od malobrojnih osoba kojima veruje. Hoće li ovo biti problem za nas? Jer ne verujem da je Wašington jedini kome bi ovo palo na pamet. Hoće li uvek ovako biti? Ne dopada mi se kako se trenutno osećam, jer kada neko kao ja ko je siguran u sebe, pomisli da mogu da manipulišu njime, zapita se kakva je zapravo osoba. Hoću li nekad zajebati stvar? Ne može tata uvek da vodi moje bitke. Ovo je... sranje! Nikad se nisam osećala manje vredno u nekoj vezi, nažalost, sada se osećam tako.

11

Skidam prvo štikle a onda i Lukasov sako. On je išao za mnom.

- Jesi li dobro? – pita me oprezno.

Nisam bila dobro. Hoću da plačem! I to ima veze sa mojim ciklusom. Da, zato sam dodatno osetljiva.

Podignem glavu i pogledam u njega. Izgleda zabrinuto. Da li je zabrinut zbog mene? Oduvek sam želela da čitam emocije na njegovom licu, nikad mi to nije dozvolio, sada kada sam videla da je tužan i zabrinut, verovatno zbog mene, osećala sam se krivom. Sjajno! Manje vredna i kriva! Izdahnem tiho, ispružim ruke i samo ga obgrlim rukama. Naslonila sam glavu na njegove grudi i ne puštam ga.

- Izgleda da nisi – rekao je pa me zagrlio.

- Nisam – priznam.

Lukas me ljubi u kosu, ali ja i dalje ne mrdam. Treba mi ovo. Treba mi zagrljaj.

- Hoćeš li da razgovaramo o tome? – pita me.

- Ne baš.

- Jesi li gladna?

- Ne.

- Hoćeš da se istuširamo?

Odvojim se od njega i izdahnem.

- Ti si tip koji obično ne zapitkuje puno – kažem mu.

- Jer si ti žena koja obično priča puno, kad ćutiš zabrinut sam, ne znam šta da radim.

- Osećam se glupo – priznam i on mi skloni kosu sa lica.

- Znaš da nisi glupa. Ne stoji ti dobro manjak samopouzdanja.

- Samo... – ne znam kako da mu kažem. Sigurno mu se neće dopasti.

- Dođi, sedi – hvata me za ruku i vodi do garniture.

Seo je pored mene i raširio noge. Ozbiljan je.

- Amanda, ljudi koji te ne vole uglavnom žele da te iskoriste. Zašto? Jer su takvi.

- Zašto misliš da neko želi da me iskoristi?

- Jer sam se video sa tvojim ocem danas, tema razgovora bila si ti.

- Tata te je zvao? – zašto je to uradio.

- Tvoj otac je čovek sa iskustvom, ume da vidi problem tamo gde ga ti ne vidiš i kao i svaki normalan otac želi samo ono što je najbolje za tebe.

- Znam, ali ja nisam više dete Lukase, ne mogu da vodim oca na sastanke, ne mogu da očekujem da će on uvek morati da mi otvara oči. Zbog toga se osećam... manje sposobno.

- Nisi više dete, ali nisi ni iskusna kao on. Od kada si diplomirala ti radiš u dobroj banci, na dobroj poziciji i na neki način si zaštićena od raznoraznih manipulacija. Ne znaš šta su sve ljudi u stanju da urade zarad lične koristi i koliko mogu da budu manipulativni i proračunati jer si odrasla u normalnoj porodici, radiš sa normalnim ljudima i ne baviš se manipulacijama.

- Lukase, razumem, znam šta se dešava oko mene, samo mi se ne dopada kada se to događa meni, osim toga... – krenem pa zastanem. O Bože!

- Nisam ja bitna, žele me zbog tebe.

- Znam.

- Kako znaš?

- Nije bilo teško zaključiti.

- Eto! Kako si ti zaključio? Nisi čak ni bio tamo!

- Jer ja živim u tom svetu, jer od samog početka znam da će ljudi pokušati da te iskoriste da bi došli do mene – hvata me za bradu.

- Da li ti to smeta?

- Da li mi smeta? Da.

Naravno da mu smeta! O Bože.

- Žao mi je.

- Ne, nemaš ti ništa sa tim. Navikao sam se na to da ljudi pokušavaju na različite načine da dođu do mene i mog novca, toliko sam se navikao da više ne obraćam pažnju na to, ali ti nisi. Meni je žao. Voleo bih da mogu da te izolujem od svega toga, kao što je pokušao tvoj otac, ali to nije moguće. Zato... – hvata me za bradu i tera me da ga gledam u oči.

- Moraćeš da naučiš kako da blokiraš sve što može ovako da utiče na tebe. Ne možeš da sumnjaš u sebe i preispituješ svoj život svaki put kada te neko povredi, pokuša da te iskoristi, pa ni kad uspe u tome.

- Kako ću onda znati jesam li uspela u nečemu? Kako da znam da to nije zbog toga što mi je otac Guverner Narodne Banke ili dečko najbogatiji čovek u Njujorku?

- To je pitanje koje se odnosi na tvoju ambiciju. Prvo moraš da se zapitaš šta želiš u poslovnom smislu, kakvu karijeru priželjkuješ. Onda moraš da odlučiš šta želiš da žrtvuješ da bi uspela u tome jer uvek nešto mora da se žrtvuje. Nakon toga kalkulišeš. Ništa na ovom svetu nije besplatno, sve dolazi sa određenom cenom.

- Ja ne želim da žrtvujem ništa. Niti porodicu, niti dečka, niti moje slobodno vreme. O Bože... poješće me živu, zar ne? – gotova sam.

- Niko te neće pojesti. Hajde da probamo na drugi način. Gde vidiš sebe za deset godina? U poslovnom smislu.

- Tamo gde sam sada – ispalim.

- Na istom radnom mestu?

- Da! Volim moj posao. Sviđaju mi se kolege, radno okruženje, uslovi rada, imam platu od koje živim onako kako želim, imam jako dobrog direktora koji me poznaje još od kad sam bila mala, a najviše mi se dopada to što mogu da uzmem slobodno kad god poželim. Niko me neće kritikovati. Možda sam malo... razmažena i da, dobila sam posao preko veze, ali volim moj posao i volim da budem tu gde jesam – kažem iskreno.

- Znam da zvuči kao da nemam nikakvih ambicija u životu, ali oduvek sam smatrala da kada je čovek srećan on treba da uživa u toj sreći. Zašto bih jurila za nečim što me povređuje, remeti mi mir i donosi mi glavobolju kada sam sasvim zadovoljna onim što imam? – slegnem ramenima.

- U redu – rekao je mirno.

- Šta u redu?

- Imaćeš to što želiš, dajem ti svoju reč – kaže mi sa malim osmehom.

- Mislim da čak ni ti ne možeš tako nešto da obećaš.

- Upravo jesam.

Nasmejem se na ovo.

- Zadovoljićeš se „prosečnom" ženom? – moram da pitam.

- Amanda, ništa u vezi tebe nije prosečno.

- Hvala ti na podršci, puno mi znači to što me prihvataš ovakvu kakva jesam.

- Jer si savršena baš takva kakva jesi.

Zar može biti divniji? Mislim da ga ne mogu više voleti nego što ga volim upravo sada.

- Obećavam ti, neću dozvoliti nikome da me iskoristi da bi došao do tebe.

- Kad smo kod toga, želim da mi obećaš nešto.

- Šta?

- Pozovi me.

- Molim?

- Naredni put, kad dobiješ ponudu za posao, nepristojnu ponudu, nešto ti je sumnjivo, naletiš na osobu koja ti se ne dopada, dvoumiš se oko nečeg, bilo šta, samo me pozovi.

- Zašto?

- Jer želim da budem tu, od sada pa nadalje.

- U redu – nasmešim se. Želi da bude tu za mene.

- Deluješ umorno – kaže mi.

- I jesam, a i boli me malo stomak.

- Hoćeš da pozovem doktora?

- Ne, to su samo oni dani u mesecu, verovatno sam zbog toga i ovoliko razdražljiva. Samo bih da se okupam i da legnem pored tebe, onda možeš da me maziš.

- U redu – složio se.

. . .

Lukas i ja smo se složili da uzmemo odmor narednog vikenda, on ima neodložne obaveze a ja sam u ciklusu tako da je ovako najbolje. Odabrala sam jedan od njegovih hotela, iskreno svi su izgledali dobro.

Mama je svratila u utorak da me obiđe, zapravo da proveri kako sam i odvuče me na pregled kod očnog lekara. Već u četvrtak dobila sam naočare. Moram da ih nosim kad sedim za kompjuterom, što je često, ali nekako su mi bile seksi. Moram to da proverim.

Pozvala sam dečka i zakazala sastanak, sutra idemo na odmor tako da ćemo provesti dobar deo dana u pakovanju i samom putovanju pa mi je palo na pamet da... ma šta ja to lupetam? Želim seks, sa ovim naočarima.

Oduvek sam se malo pribojavala Lukasovog radnog mesta, svi su bili ozbiljni, fokusirani na posao, obezbeđenje me malo plaši, nije raspoloženo kao u mojoj banci više deluje kao da su spremni svakog trenutka da pucaju u nekog... Da, utisak je upečatljiv, ali čim ugledam Lukasa sve to nestane. Kao da me sam pogled na njega uvek opusti.

- Vidi ti nju! – krenuo je ka meni.

- Čekaj! – uhvatim sa dva prsta levi okvir i spustim ga malo naniže a onda mu namignem.

Nasmejao se nekako vedro.

- Treba da ih nosim dok radim za kompjuterom, ali nekako su mi...

- Seksi? – pita me i ponovo kreće ka meni.

- Da – priznam.

- U pravu si – hvata me oko struka.

- I jesu seksi – dodaje pa me ljubi.

- Ali... – skida mi naočare i podiže me jednom rukom.

- Šta to radiš?

- Možemo da ih slomimo – spustio je naočare na stolicu a mene je preneo do radnog stola.

Sednem lepo pa prekrstim svoje noge, namestim se pozerski. Lukas je stavio obe ruke na sto pored mene i nagnuo se.

- Pretpostavljam da ti nešto treba? – pita znalački.

Ugrizem se za donju usnu pa je odmah pustim.

Nagnuo se još ka meni i bila sam spremna za dobar poljubac ali on je samo ispružio ruku, uradio nešto i čula sam čudne zvukove.

Gledam naokolo i jasno mi je šta je uradio, zaključao je sve.

- Želim da te čujem! Zašto si došla?

Kako je zatamnio prostoriju energija se nekako promenila, sve je postalo intenzivnije a njegov glas je postao dublji, podsetio me je na onog tipa koga sam upoznala. Da li mu nedostaje? Taj period? Takva veza? Dominacija i ono što ga je činilo drugačijim? Ta grubost? I dalje ima taj vajb, ali je daleko nežniji prema meni.

Uhvatim ga za kravatu i nežno ga povučem ka sebi. Dodirnem usnama njegovo uvo da pošaljem kroz njegovo telo ono što ja osećam.

- Želim da me jebeš. Ovde i sad – priznam tiho.

Nisam nikada krila da me uzbuđuje taj njegov stav, ne bih mogla da radim to svaki put, ali povremeno, kada se osećam ovako i kada vidim da on stvarno to želi, mogu da popustim. Želim da se i on oseća kao svoj u ovoj vezi, na kraju krajeva toliko toga je učinio za mene da moram nekako da uzvratim. Ne osećam pritisak jer želim ovo.

Podignem glavu i poljubim ga. Bio je oprezan u početku, dok se nisam uhvatila za njegov kaiš a onda je stao. Pogledao je u mene intenzivno, očarano i možda mračno ali sa pitanjem. Pita me pogledom jesam li sigurna u ovo.

- Volim te – priznam kratko i jasno.

- I volim sve u vezi sa tobom, dobro, loše, strasno, nežno, volim sve – kad sam iskrena bar da budem do kraja pa kud puklo da puklo.

Lukas me hvata obema rukama za glavu.

- Neću dozvoliti da se pokaješ zbog toga, dajem ti svoju reč.

Srce mi kuca brže od svih obećanja koje mi daje, nisu to tek tako isprazna obećanja, dao mi je svoju reč, tri puta do sad. Da li je svestan šta mi time poručuje? Da će me uvek štititi, čuvati, da se neću pokajati jer mu dajem šansu, sebe, ljubav? Pitam se da li je svestan koliko me voli.

- Verujem ti.

- Dobro! – privukao je moje lice sebi i poljubio me.

Podignem noge i obuhvatim ga njima, on je odmah spustio jednu ruku na moju butinu, ulazi njome ispod moje suknje i ide naviše. Drugom rukom mi podiže bradu i kreće da mi ljubi vrat. U istom trenutku osećam stisak na unutrašnjoj stani butine i ujed na vratu, samo sam glasno ispustila uzdah. Lukas me polako polaže na sto, ne smeta mu ništa što je na njemu, skoncentrisao se na moju košulju koju je otkopčao da bi došao do mojih grudi. Nije mi skinuo brus samo je izvukao moje bradavice i igrao se sa njima na meni jako dobro poznat način.

- O Bože... – podignem noge, ali Lukas me hvata za karlicu i namešta je na svoj kurac.

Pritisnuo je tačno tamo gde treba, pritisak koji vrši na mene kao da je kontrolisan i to me ljuti ali pali jer želim još, želim više. Nosila sam suknju tako da je lako podigao naviše, još lakše je pronašao put do moje vreline. Nismo imali seks nekoliko dana i želim ga, tako ga želim.

- Želim da te čujem – govori mi na usnama par sekundi pre nego što je sklonio moje tange u stranu uušao prstom u mene.

- Bože Lukase! – izvijem telo zadovoljno, spremno, želeći još, više...

- Tako...

Izvijam se pod njegovim rukama dok me on zadovoljava prstom.

- Molim te... – preklinjem.

- Šta me moliš?

- Samo me jebi! – kažem jasno.

- To je moja cura.

Čujem njegov kaiš i spremna sam, tako sam spremna. Povukao me je bliže sebi, podigao mi je zadnjicu od stola pre nego što je jednim potezom ušao u mene do kraja.

- Ahhh...

- Jebote! Ala si vrela – prokomentarisao je dok sam ja vrtela kukove.

Dok me jebe podiže me za vrat i lepi moje čelo za njegovo.

- Šta mi radiš? – pita me.

- Isto što i ti meni – vratim se nazad i izvalim na onaj sto. Uživala sam u blaženstvu dok me je tucao na svom radnom stolu.

Znala sam da nećemo izdržati dugo zato se ponovo uspravim a on me hvata jednom rukom dok me drugom drži za struk i jebe. Zagrlim ga oko vrata i u toj euforiji prosto zarijem zube u njegov vrat a onda je krenuo da svršava i njegov orgazam ubrzao je moj tako da sam glasno dozivala njegovo ime dok je on, po prvi put psovao glasno. Izgleda da ipak ne možemo sve da kontrolišemo.

12

Odmor sa Lukasom bio je pravo uživanje, on se zaista trudio da provede što više vremena sa mnom ali je morao i da radi, ja nisam uopšte radila, samo sam uživala. Pokajala sam se jedino što nisam uzela dve nedelje slobodno, ali šta je tu je, važno je da je bilo lepo i za pamćenje u svakom smislu te reči.

Nakon odmora vratili smo se uobičajenom tempu života, porodica, posao, prijatelji i nas dvoje, sami i na neki način izolovani, osim kad izlazimo. I upoznala sam dečka sa prijateljicama, srećom, prošlo je sjajno.

Danas je sestra rešila da me opelješi, uskoro joj je rođendan a ona kao i za svaki pre, preferira da me odvuče u tržni centar i odabere sve što želi za sebe. To je naša tradicija. Lukas mi je dao i njegovu karticu i poručio mojoj sestri da odabere poklon za sebe, šta god želi, naravno da je bila oduševljena. Dogovorili smo se da nakon kupovine svo troje izađemo na večeru. Dakle, popodne će biti zabavno.

Nakon što sam odslušala sve nove tračeve iz njene škole morala sam da popijem kafu.

Moja sestra je već napunila četiri kese, ali nije završila.

- Možeš da odabereš i nešto za sebe – kaže mi luckasto.

- Hvala na dozvoli – našalim se.

- Ona u crvenoj boji – pokažem prstom na predivnu crvenu haljinu.

- Sviđa mi se – kaže moja sestra.

- Spremaš se za negde?

- Neki prijem u ambasadi, idem sa Lukasom.

- Hoćete li se vas dvoje venčati? – pita me odjednom i zaustavim se. Iznenadila me je.

- Šta? Pa sto godina ste u vezi.

- Nismo sto godina u vezi, samo... – brojim u sebi. Tri prva meseca, plus na ovamo četiri, pa tri, oni dani...

- O pa to je jedanaest meseci – zaključim glasno.

- Ha, kako vreme leti.

- Jedanaest meseci, to je kao nekoliko godina.

- Čemu te uče u toj školi? – zabrinem se za ovo dete.

- Lepoti, očigledno.

Nasmejem se na ovo.

Izašle smo iz butika i mojoj sestri se piškilo.

Nije bilo puno žena u toaletu, ja sam proverila šminku i taman sam htela da popravim ruž kada se oglasila uzbuna.

- Šta je ovo?

- Šta se događa? – pitaju se žene.

- Leona! – viknem i pokucam na njena vrata.

- Idem – odmah je izašla.

- Idemo – uhvatim je za ruku i odmah krenemo ka izlazu. U narednom trenutku čuli smo nekoliko ispaljenih hitaca i svi smo stali.

- Amanda jesu li ovo bili... – uplašena je ali i ja sam.

- Da, ššš!

- Šta ćemo da radimo? – pita me.

- Moramo da proverimo šta se događa. Ostani ovde! – kažem joj.

- Ne Amanda! – vuče me za ruku.

- Ostani ovde, moram da vidim možemo li izaći – objasnim joj.

- Ja idem sa tobom – jedna žena je krenula sa mnom.

- Zaključaj se u kabini i zovi policiju – naredim sestri.

Kako smo se približavale izlazu tako su se glasnije čuli krici i pucnjevi.

- Možda da se vratimo unutra – kaže mi žena.

- Šta ako dođu ovde? Nemamo gde da bežimo – to je problem. Iz toaleta ne možeš pobeći.

Uspele smo da dođemo do hodnika i da provirimo napolje. Gomila ljudi je trčala na sve strane, puca se na sve strane. Ne mogu da odredim odakle.

Žena pored mene je zvala policiju, uplašena je, ali i ja sam. Ne znam da li da izađemo i da trčimo ka izlazu rizikujući da nas pogodi neki metak, ili da ostanemo rizikujući da neko uđe ovde gde ćemo biti lake mete.

- Rekli su da se sakrijemo, već su poslali policiju – govori mi žena i plače.

Pogledam još jednom i u tom trenutku metak je pogodio ženu koja je trčala, pala je na otprilike pet metara ispred mene. Povučem se unazad i rukom prekrijem usta da ne bih vrisnula.

Gospode Bože! Krv se razliva oko nje, oči su joj otvorene, bilo je strašno.

Ne mogu da se mrdnem, ne mogu da dišem.

- Hej, dođi da se sakrijemo – kaže mi žena a onda je ugledala isto što i ja.

- Gospode...

- Ja... – smiri disanje, ovde si sa mlađom sestrom, Leona je sigurno preplašena. Ali toliko ljudi vrišti.

Dve bakice su skrenule i naletele pravo na nas, jedva su se kretala.

- Šta se događa tamo? – pitam ih.

- Neki manijaci pucaju na sve nas...

- Pucaju sa svih strana – kaže druga baka.

- Zašto niste pobegle? – pitam ih.

- Gde?

- Gde god se okrenemo upucaju nekog! – žena se drži za grudi.

- Marta, drži se, sakrićemo se ovde.

- Da, sakrićemo se.

Krenemo svi nazad ka kabinama.

- Leona!

Odmah je izašla, plakala je!

- Seko! – grli me. Preplašena je, nikad me ne zove sekom.

- Sve će biti u redu – zagrlim je snažno.

- Zvala sam policiju, rekli su da su poslali ljude, da se sakrijemo, ali baterija mi je prazna...

- Hej, smiri se – uhvatim je za glavu.

- Sakrićemo se, biće sve u redu – tešim je.

- Hoću da čujem mamu, i tatu – plakala je.

- Znam, pozvaćemo ih, u redu? Moja baterija je puna.

Gde mi je torba? Okrenem se oko sebe.

- Moja torba...

- Nisi li je imala sa sobom malopre? – pita me ona žena.

- Tako je, mora da sam je ispustila kada... – zaćutim jer se setim one žene.

- Šššš! – kaže nam ona starija žena i svi smo ućutali.

- Imaš li još? – pitao je neki muški glas.

- Naravno da imam, evo napuni – odgovara drugi i zaledim se.

O Bože, hoće li ući ovde?

Leona gleda u mene bez glasa ali plače.

- Idi u kabinu, polako! – govorim joj ustima da nas ne čuju.

Odmahnula je glavom, boji se.

Pomaknem se ja prva, nečujno, uđem u kabinu i podignem dasku.

- Popni se na wc šolju i zaključaj se.

Shvatila me je ali je uplašena, moram da je pomaknem ako pucaju na nas ovde...

- Požuri, murija je već stigla! – viče prvi glas.

- Gotov sam – odgovara drugi i nešto je škljocnulo, automatski se trgnem.

- Idemo.

U narednom trenutku čuje se nečiji telefon. Sranje! To je moj telefon! Gde je? Gde zvoni? Gledam u panici oko sebe. Skoro sam sigurna da je moj, prepoznajem melodiju.

- Ostavi to, šta će ti? – čujemo ponovo nečiji glas.

- Malo zabave ne može da škodi. Halo? – javio se.

- Ne, ne može da se javi, jer je mrtva! – dreknuo je drugi muški glas.

- Baci bre to i idemo.

- Opusti se, imamo ovo.

Više ništa nismo čule, ali bile smo preplašene, niko ne mrda, ubrzo zatim čuju se ponovo pucnjevi. Nesvesno i ja počinjem da plačem.

- Mislim da su otišli – kaže mlada žena koja sedi na podu i grli torbu.

- Uđi unutra – kažem sestri.

- Ali ja...

- Leona, molim te, uđi unutra i zaključaj se.

- To neće odbiti metke – kaže jedna baba.

Izgubljene i same, nismo mrdale, čekale smo neko čudo dok su krici oko nas bivali sve tiši.

Grlim sestru dok razmišljam o svom životu, o ovome što se dešava. Kako je došlo do ovoga?

- Ja sam kriva – kaže moja sestra.

- Ja i glupi tržni centar – Leona počinje ponovo da plače.

- Nisi ti kriva.

- Ja sam te naterala da dođemo ovde, ti si želela da idemo...

- Hej – uhvatim je za glavu.

- Obećavam ti da ću te prebiti ako još jednom kažeš da si ti kriva, nisi!

Zagrlila me ponovo.

Nakon nekog vremena čujemo ponovo pucnjeve, ali čujemo i nešto drugo.

- Je li to policija? – pita jedna žena.

Mora da koriste megafon jer se jasno čuje kako naređuju da neko spusti pištolj.

- Mislim da jeste – kažem.

- Hvala Bogu.

- Tu je policija.

Ponovo pucnjevi.

- Možda treba da proverimo... – započinje žena koja je bila sa mnom, ali u narednom trenutku jedan mladi muškarac je upao u ženski toalet sa pištoljem i sve nas preplašio.

Povučem Leonu iza sebe.

- Vidi ti ovo. Jeste li bile ovde sve vreme? – pita nas zabavljeno. Pobogu pa nije stariji od studenta.

- Otići sa stilom – kaže kao da mu je sve ovo zabavno.

Podigao je pištolj i sve smo vrisnule. Onda je njime mrdao levo desno, kao da bira.

- Da vidimo... Ko će prvi? – zaustavio je pištolj na meni.

- Možda taj miš što se krije iza?

Prepala sam se. Umrećemo obe ovog trenutka. Zašto je nisam naterala da uđe u jebenu kabinu?

- Sinko, razmisli o tome šta radiš – kaže mu baba.

- Mislim da ću prvu tebe da roknem baba.

U tom trenutku ugledala sam jednog specijalca iza njega, prilazio mu je jako sporo. Molim se u sebi da ga ne odam, molim se da požuri.

- Baba nije ništa kriva, zašto je ne ostaviš na miru? – kažem uplašeno.

- Ne provociraj ga.

Okrenuo se ka meni, i dalje drži pištolj pravo.

- Miš je u pravu, ne... - nije završio rečenicu jer ga je specijalac savladao. Za par sekundi ga je oborio na zemlju i uzeo mu pištolj. Ja sam se tresla, bukvalno ne mogu da mrdnem.

- Jeste li dobro? – pita nas čovek.

- Pusti me! – koprca se ludak ispod njega.

Specijalac je ladno uzeo ubrus i nabio mu u usta. Onda ga je podigao na noge.

- Da li ima ovde povređenih? – pita nas.

Odmahnem glavom.

- Nema.

- Samo smo mi ovde.

- Krenite polako za mnom, biće sve u redu.

U susret nam stižu još dva specijalca, govore da je situacija pod kontrolom, ubili su četiri napadača a četvoro uhapsili, plus ovog.

- Vodi ovog – naređuje.

Videla sam moju torbu i moj telefon. Ekran mu je slomljen.

Sagnem se i uzmem svoje stvari.

- Tvoj je – kaže moja sestra.

- Ne znam ko je zvao, ali ko god da je taj misli da sam mrtva – zaključim poraženo.

- Onaj razgovor – seća se moja sestra.

- Ne brinite, kontaktiraćemo vaše porodice, mada do sad verujem da neki od njih već čekaju napolju – teši nas specijalac.

- Hvala Vam - kažem iskreno.

Klimnuo je glavom.

Bilo je strašno prolaziti i gledati upucane, mrtve i žive ljude. Svuda naokolo mladi, stari, deca... stavim ruku na usta dok plačem. Toliko je krvi, stižu i bolničari, svi viču. Leona me čvrsto drži za ruku.

Kako neko može da uradi ovo?

- Želim kući – moja sestra plače i moli.

- Idemo kući, nemoj da gledaš samo se drži za mene – zagrlim je jednom rukom dok je drugom držim za ruke. Ne mora da gleda ovo, ne želim da pamti. Ja ne želim da gledam.

Noge su mi se tresle dok sam hodala. Samo da izađemo odavde, samo da izađemo...

- Mama – izustila sam kada sam ugledala majku sa bolničarima.

- Mama! – Leona otvara oči. Odmah je potrčala ka našoj majci koja plače.

- Mama!

- O Bože, deco moja!

Mama je zagrlila Leonu i odmah pružila drugu ruku ka meni. Grli nas obe snažno dok plače, ma svi plačemo.

- Jeste li dobro? Niste povređene? Dajte da vas vidim.

- Mama... nismo povređene – kažem joj.

- Ali bilo je strašno – Leona plače.

- Znam dušo, znam. Važno je da ste dobro, hvala Bogu. Umrla bih da vam se nešto dogodilo. Nisam znala šta me je snašlo kada sam saznala da šalju bolničare ovamo!

- Treba mi doktor! – neko je viknuo i okrenula sam se. Mladić je držao devojku koja krvari.

- Idi mama.

- Vaš otac je ispred ali ne dozvoljavaju nikome da uđe, idite – kaže nam.

- Ali mama...

- Leona idemo, idi mama, pomozi – zagrlim sestru i povedem je sa sobom.

- Mama može da pomogne, imamo sreće što ne pomaže nama – kažem joj.

- Znam, znam.

Stižemo do izlaza i vidim da je tamo masa ljudi, policija obezbeđuje ulaz, stižu preživeli, mislim da su ranjene sklonili sa ulaza.

- Moramo da uzmemo vaša imena – kaže nam jedan od policajaca.

- Vlasnik centra ulazi sa privatnim obezbeđenjem – govori jedan policajac.

- Vlasnik centra je država.

- Neki ludak je kupio tržni centar pre bukvalno pet minuta, stiglo je njegovo obezbeđenje i krenuli su ovamo.

- Ne može tek tako da uđe!

- Ne smemo ni da pucamo u njega!

- Šta da radimo?

Znala sam ko je ludak pre nego što sam ga ugledala, sa hrpom obezbeđenja i sa mojim ocem.

- Ja ću se pobrinuti za njega – kažem i policajac u plavom i onaj drugi u odelu okreću se ka meni.

- Tata! – viknula je moja sestra i potrčala ka našem ocu.

U tom trenutku su nas uočili. Moj otac izgubljen u prostoru i vremenu i moj dečko koji je bio besan, ljut i zabrinut, kada me je ugledao podigao je obe ruke i prošao njima kroz kosu. Krenula sam ka njemu ali krenuo je i on ka meni. Rasplakala sam se pre nego što sam utonula u njegov zagrljaj.

- Hvala Bogu! Hvala Bogu – govori Lukas pa zabija usne u moj vrat.

Ne mogu da prestanem da plačem.

- Dobro si, zar ne? – odjednom me hvata za glavu, gleda me svuda.

Klimnem glavom.

- Dušo? – prilazi mi i otac.

- Tata – zagrlim i njega čvrsto.

- Dete moje - grli me tata.

- Drago mi je što ste dobro – odvojio se od mene i pogledao me da se uveri da sam dobro.

- Dobro sam tata – kažem.

- Gospodine ne smete biti ovde u toku je uviđaj – kaže policajac Lukasu.

- U redu je, odlazimo – odgovorio je on.

- Moramo uzeti vaše podatke – policajac je pogledao u mene.

- Jedan od specijalaca nam je rekao da je napadač držao uperen pištolj u vas, verovatno će biti potrebno da svedočite na sudu – kaže mi.

- Šta? – Lukas je viknuo.

- Ja želim da idem kući! – moja sestra će se ponovo rasplakati.

- U redu, daću vam sve podatke samo pustite moju sestru da ode, ona je dete, dovoljno je sve ovo što je doživela.

- Samo osnovni podaci, možete doći u stanicu da date izjavu – kaže mi ljubazno.

- Naravno. Tata vodi je – kažem ocu.

- U redu, ostani sa njom - tata kaže Lukasu.

- Ne brini.

Policajac je bio zaista fin. Izdiktirala sam mu ime, adresu, kao i podatke moje sestre.

- To bi bilo... – započeo je pa se okrenuo jer je neko vikao.

Odmah sam prepoznala tipa.

- Nabio mi je ubrus u grlo! Tužiću vas sve! – viče napadač sa lisicama.

Cimnula sam se a Lukas je stavio ruku na moja leđa.

- Je li to on? – pita me.

- Da – progutam knedlu.

Gledam kako mu prilazi drugi specijalac koji je uradio isto, samo što mu je ovaj nabio rukavicu u usta, onda je prebacio neku jaknu preko njegove glave.

- Vodite ga! – naređuje.

- Zašto mu je pokrio glavu?

- Jer je maloletan – kaže Lukas.

- Šta? – zinem.

- Tako je, dva meseca do punoletstva – potvrđuje policajac.

- Ali ubio je... o Bože.

- Je li to sve policajče? – pita ga Lukas.

- Dete je umalo pucalo u mene? – pitam šokirano.

- Da, za sad.

- Idemo – Lukas me hvata za ruku i bukvalno odvlači odatle.

Kada smo izašli napolje zatekla sam gomilu ljudi koji vrište, plaču, policiju, novinare... skamenila sam se.

- Gospodine, ovuda.

Srećom Lukasovo obezbeđenje nas je sprovelo, on me štiti rukom i krije mi lice, ja ne vidim ni gde hodam. Ulazim prva u auto a Lukas za mnom.

- Vozi! – naređuje.

Okrenuo se ka meni pa me ponovo zagrlio, ali mislim da nisam osetila zagrljaj.

- Amanda?

- Ja...

Nisam osetila ništa.

13

Budim se u Lukasovom krevetu, dan je to mi je jasno. Vidim da sam presvučena, imam njegovu majicu na sebi ali i to je nešto. Odmah se setim šta se dogodilo i pitam se koji je danas dan. Bila sam toliko zbunjena da sam otišla prvo pod tuš, moram da razbistrim glavu.

Nakon što sam se istuširala, obučem se i izađem iz sobe. Čujem glasove. Jel to moja mama? Požurim i ugledam mamu i Leonu.

- Mama?

- Budna si – mama je krenula ka meni i zagrlila me.

- Jesam, izgledaš premoreno – zaključila sam.

- Nije spavala cele noći – kaže Leona pa me i ona grli.

- Jesi li ti spavala? – poljubim je.

- Mama mi je dala sedativ, čula sam da su i tebi dali jedan.

- Molim?

- Kako se osećaš? – pita me mama.

- Odmorno. Koliko sam spavala?

- Od juče popodne – uzela je telefon.

- Skoro dvadeset i četiri sata – kaže mi.

- Ne znam šta se dogodilo.

- Onesvestila si se u kolima, hajde da jedeš, spremila sam večeru.

- Odakle vi ovde? Gde je Lukas? A tata?

- Oni su otišli u policijsku stanicu, Lukas me je nazvao da dođem ovde, nije želeo da te ostavlja samu. Tvoj otac je želeo da te dovedemo kući, ali ti si spavala... bilo je lakše da ja dođem ovde jer se i Leona probudila.

- Razumem. Kada su otišli?

- Pre tri sata.

- Hajde da jedeš nešto mamino.

- Dobro mama. Kako je? – pokažem glavom ka sestri.

- Vidim vas.

- Dobro je, dobro je – kaže mama.

- Kako to da u ovolikoj zgradi živi samo jedan čovek? – pita me Leona.

- Da, izgleda bolje – zaključim.

- Dala sam joj nešto za sreću - šapuće mi mama.

Namrštim se na ovo.

- Spavaća soba ima najbolji pogled – kažem sestri.

- Pravo? – pita me.

- Da – potvrdim i ona ode.

- Nije prestala da plače, tvoj otac nije znao šta da radi, sedativ je nije uspavao – izdahnula je.

- Sad je na nečemu?

- Da – potvrđuje mama.

- A ja?

- Nisi, dobila si samo običan sedativ, Lukas kaže da si se budila noćas i jutros, ali si se ponovo uspavala.

- Mama zašto ne odspavaš malo? – pitam je.

- Ne mogu. Umalo mi poludeli tinejdžeri nisu ubili decu – rasplakala se.

- Dobro smo mama.

- Neko je uperio oružje u vas – stavila je ruku preko usta.

Zagrlim je čvrsto.

- Znam, znam.

- Samo... nemojte više da izlazite iz kuće.

- Nećemo – tešim je.

- Doživela si traumu a izgledaš smirenije od mene, ja tebe treba da tešim.

- Ti nisi spavala, ja jesam.

- Ja sam navikla da ne spavam po sedamdeset i dva sata.

- Znam mama, dođi sedi. Moram da se javim na posao.

- Tvoj otac je to rešio, ne brini ne moraš da ideš na posao, ići ćeš kad budeš spremna.

Leona, mama i ja smo malo pojele, nismo baš imale apetit. Ubrzo su stigli Lukas i tata. Grle me i jedan i drugi. Nakon njih stigli su još neki ljudi. Jedan je bio advokat a drugi publicista. Lukas mi je objasnio da ne želi da naša imena izađu u javnost, masovna pucnjava i ubistva u tržnom centru su na svim televizijama i u svim novinama, neki počinioci su uhvaćeni i biće suđenja tako da će to privući ogromnu pažnju, iako policija neće otkrivati detalje preživelih, nažalost novinari to neće poštovati, želeće ekskluzive, nudiće puno para za priču... ukratko puno je problema.

- To je... – izdahnem.

- Puno za obraditi, znam – Lukas je stavio ruku preko moje.

- Ali biće sve u redu – uverava me.

- Amanda, šta misliš o tome da Leona i ti odete negde na neko vreme? – pita me tata.

- Ja radim a ona ide na fakultet, osim toga treba da dajemo izjave, čuo si advokata, čeka nas i suđenje...

- Samo sam zabrinut za vas.

- Jesi li spavao? - pitam oca.

- Nije – kaže mama.

- Oboje izgledate loše. Zašto ne odspavate? – predložim, u tom trenutku mami je zazvonio telefon i ustala je da se javi.

Tata je ustao i zagrlio me.

- Drago mi je što si dobro.

- I meni tata.

- Da li želiš da se vratiš kući? Na neko vreme, čisto da budeš tu.

Lukasu se to nije dopalo, jasno vidim.

- Biću dobro tata, ne brini.

- Kako da ne brinem?

- Džek, obećam ti da će biti dobro, ne postoji ni najmanja šansa da je neko ovde uznemirava, osim toga ja ću biti sa njom.

- Ja i dalje ne razumem zašto živiš sam u zgradi – javlja se moja „urađena" sestra.

- To je bila Magda, stižu za dvadesetak minuta.

- Tetka dolazi? – pitam je.

- Da, želi da pomogne, ostaće neko vreme kod nas.

- Pa... odbiću tvoju ponudu da se vratim kući, trebaće vam moja soba – volim tetku, ali ona svuda ide sa mužem i ponekad je toliko naporna da njen muž traži odvojenu sobu od nje, u gostima!

- U redu, mi moramo da krenemo.

- Idite.

Ispratili smo moje roditelje, obećala sam da ću zvati tri puta dnevno, Lukas je otišao dole sa njima jer ne veruje da bi se snašli sa svim tim šiframa a ja sam se konačno opustila, ne kao da mi je dobro već ne želim da se oni brinu za mene. Pate, a ne želim da moji roditelji pate.

Gledala sam u kamere i pažnju mi privlači Lukasovo držanje, telefonira i izgleda ljuto, on nikad ne izgleda ljuto i kao da viče. Izolujem kameru broj šest i uključim ton.

- Ne interesuje me koliko ima godina! – viknuo je i cimnem se. Možda sam previše pojačala.

- Nikakva bolnička ustanova ne dolazi u obzir! – ponovo viče.

- Okupićeš ceo tim, naplatiću svaku jebenu uslugu u ovom gradu, ali lik koji je uperio pištolj u moju devojku neće videti svetlost dana, neće imati maloletničko suđenje i zapečaćen dosije i neće završiti u ludnici vadeći se na privremenu neuračunljivost!

O Bože... ovo je o meni.

- Uradi tako, sutra sastanak u mojoj kancelariji – prekinuo je vezu.

Stavio je telefon na krov automobila, onda je stavio obe ruke na auto i neko vreme tako gledao u pod. Onda se uspravio uzeo telefon i nazvao nekog.

- Nik, jesi li odabrao momke?

Ko je Nik?

- Odlično, od sutra želim punu zaštitu za nju.

Jel za mene?

- Ne verujem da će izlaziti, sutra ujutru mi pošalji sve kontakte. Dobro – i tu je prekinuo vezu.

Ponovo mu zvoni telefon.

- Slušam! – javlja se otresito.

- Viktore ne sme nigde ništa da procuri. Uzmi sve snimke iz tržnog centra... policija. Nije važno! To je moja imovina, uzmi sve snimke, iz centra, sa parkinga, ma sve! Ne želim da ostane ni jedan trag koji povezuje Amandu sa tim tržnim centrom. Njeno ime ne sme nigde da procuri, niti ime njene mlađe sestre.

On ima pune ruke posla sa mnom.

- Jebe mi se za tržni centar! – ponovo je viknuo.

- Srušiću ga ako mi padnem na pamet!

- Da, javljaj mi novosti – prekinuo je i njemu vezu a onda je on pozvao nekog.

- Jesi li pogledao? – pita.

- I?

Koga je pozvao?

- Ne zanima me, samo učini to. Neka bude brzo suđenje, šta ja znam.

- Moji advokati rade na tome, jako su dobri, ti treba da se pobrineš samo za to da ga osude bez svedočenja dva dodatna svedoka. Imaju dokaze, čak i druge očevice.

Počinjem da kontam o čemu je reč.

- Ne interesuje me, ti si jebeni državni tužilac, ja sam se pobrinuo da slučaj dođe do tebe a ti se postaraj da mi devojku ostave na miru!

Kada je i to završio uspravio se i stavio telefon u džep, prošao je rukom kroz kosu i pokušao da se smiri.

Nikad nisam očekivala ovakav bes. On nije čovek koji besni. Palo mi je na pamet, pokušala sam, milion i jedan put da ga izludim, da ga prosto iznerviram, ali nikad nisam uspela u tome. Sada kada konačno vidim da je i on čovek koji ume da se ljuti, da viče i da psuje, shvatam jednu stvar. I on može da bude nemoćan, zbog mene. On je nemoćan zbog mene, povređen je zbog mene i to me boli.

Vratim kamere kako su bile i izdahnem.

. . .

Lukas ulazi u dnevni boravak naizgled smiren, ali nije, po prvi put osećam neku energiju iz njega a da nije seksualna, ova me malo plaši, ali u smislu da se bojim za njega.

- Nije li ti hladno? – grli me.

- Nije.

- Gledaš grad – pita jer stojim pored prozora.

- Lepo izgleda – kažem.

- Kako si?

- Dobro sam.

- Nemoj to da mi govoriš! – nije podigao ton, ali kao da se naljutio.

- Šta bi želeo da ti kažem?

- Bilo šta! Samo ne to, jer znam da nisi dobro. Ko može biti dobro nakon onog?!

- Ljut si.

- Naravno da sam ljut! – viknuo je pa prošao rukom kroz kosu. Videla sam ga juče da to prvi put radi, i danas.

- Mislim da si pod velikim pritiskom, zašto ne odmoriš malo? – predložim mu jer ni on ne izgleda dobro.

- Mislio sam da sam te izgubio. Tačno trideset i tri minuta ja sam mislio da si mrtva. Trideset i tri najdužih minuta u mom životu.

- Ti si me zvao - setim se šta mu je rekao onaj napadač. Znači on je to bio.

- Ja sam te zvao – ponovo ruke u kosi, ovaj put ceo je nemiran, okrenuo se, šeta, kao da ne zna šta će sa sobom. Ne liči na njega.

- Žao mi je.

- Tebi je žao? Tebi ne treba da bude žao, nisi ti kriva – ponovo je krenuo ka meni.

- Želim da ga ubijem, ali ne mogu, to me frustrira i to me ljuti.

- Ti nisi ubica – uhvatim ga za lice.

- Ti ne znaš šta sam sve u stanju da učinim, šta sam u stanju da učinim za tebe. Ne znaš koliko mi značiš.

- Znam.

- Ne znaš – sklonio je moje ruke.

- Lukase znam koliko me voliš, osećam to svakog dana, pokazuješ mi to svakog dana, nisam slepa.

- Nemoj da me ostaviš. Nemoj da umreš, nemoj da odeš, nemoj nikad više ovo da mi prirediš – moli me.

- Neću.

Ne želim da ga gledam ovakvog, slomljenog, duša me boli.

- Daj mi reč.

- Molim?

- Daj mi svoju reč – ponavlja.

- U redu, dajem ti reč da te neću ostaviti.

Stavio je čelo na moje pa izdahnuo.

- Volim te – kaže mi.

- Volim i ja tebe.

- Ti si sve što imam, sve što mi treba i sve što želim, nemoj to nikad da zaboraviš.

- Neću.

Ovo nikad neću da zaboravim.

14

Ne želim to da priznam sebi, ali nisam dobro. Ne spavam noću, ne izlazim iz Lukasovog stana danju, stalno čitam po internetu sve što mogu naći o različitim napadima u svetu, o žrtvama, o ubicama... Što više čitam to sam više svesna činjenice da pojma nemam šta se zapravo događa u svetu. Čuješ, žao ti je, vidiš na vestima, ali kada se to dogodi tebi, tebi... onda sve nekako oživi. Istina je. I stvarno je.

Majka pokušava da me ubedi da razgovaram sa nekim, ali uporno odbijam, moja sestra koja je burnije reagovala brže je prešla preko toga, ali ja ne mogu, slika one žene kako pada ispred mene stalno mi je u glavi i ne mogu da je zaboravim. Njena slika mi se toliko urezala u glavi da sam odlučila da je pronađem. Otišla sam u policiju i pokušala sam da razgovaram sa nadležnim za istragu, ali nisu želeli da mi pomognu, mogla sam da dobijem samo spisak žrtava koji je javan. Tražila sam je ceo dan po internetu, društvenim mrežama... i onda sam je pronašla.

Ketlin Snajders. Na njenom instagram profilu piše da je mrtva, ali profil nije ugašen. Pročitam komentare, ljudi su znali da je žrtva pucnjave u tržnom centru. Sahranila je tetka, bila je razvedena, bez dece, nije imala nikog osim te tetke. Vidim po komentarima da su ljudi uglavnom komentarisala da je bila žrtva napada, ali niko nije napisao ništa o njoj. Kao da je niko nije znao, kao da nije imala nikoga, kao da niko ne žali za njom samo neki ljudi koji pišu kako je njena smrt bila stravična.

Na slikama je uglavnom sama, tu su i slike nekih predela, neka kafa, možda neka pojava, ali ništa drugo. Nestaneš i skoro niko ne mari za tebe.

- Hej – čujem Lukasa i cimnem se.

- Hej.

- Nisam hteo da te uplašim – kaže mi.

- U redu je.

Moj telefon se oglasio, to je bio moj tata. Bože... volim svog oca ali on me nikad nije zvao po pet puta dnevno, stalno želi da jedemo zajedno, da izađemo negde, da svratim do njih... Nikad nisam odlučila da se ne javim.

- Javi se – kaže mi Lukas.

- Hej tata – javim se ocu.

- Hej mila. Šta radiš?

- Samo... gledam neke slike.

Lukas je stao pored mene i gledao je ono što sam gledala ja malopre.

- Da li želiš da izađemo negde na večeru?

- Tata, već sam jela.

- To si rekla i juče.

- Znam – mrzim što ga lažem.

- Odmori danas, izaći ćemo drugi put.

- Ok.

Mrzim to što su nam razgovori ovakvi.

- Samo je zabrinut za tebe – kaže Lukas.

- Znam, znam, ali...

- Jesi li se za nju danas raspitivala u policiji? – pita me.

- Odakle ti znaš šta sam... – oooo, imam obezbeđenje.

- Nisu hteli ništa da mi kažu pa sam je sama pronašla – pojasnim.

- Ko je ona?

- Izgleda niko, samo neka žrtva pucnjave bez igde ikog.

Sklopio je moj lap top i seo pored mene.

- Nemam ništa protiv što ne ideš nigde, osim danas, nemam ništa protiv ni što izbegavaš sve ljude oko sebe, apsolutno podržavam način na koji želiš da preboliš ovo, ali želim da znam šta te muči.

- To je samo... ne mogu da izbacim njen lik iz glave – priznam.

- Upoznala si je?

- Nisam, ali videla sam kada je upucana, bila je na desetak metara ispred mene, videla sam kada je pala i ne mogu da izbacim to iz glave. Kao da imam neki usporen snimak. Mislila sam da će pomoći ako je pronađem.

- Da li je pomoglo?

- Ne baš, samo mi je još više žao jer ako je sudeći po ovome bila je jedna usamljena žena. Niko ne žali za njom, više je žale jer je bila žrtva pucnjave, ali, nju niko ne žali. Nije li to... grozno?

- Jeste, ali pomisao da nikome nećeš nedostajati ako umreš, ne mora da bude strašna, može da bude i olakšanje.

- Šta pričaš?

- Ja bih voleo da zbog moje smrti niko ne pati.

- Kako možeš to da kažeš? – naljutim se.

- Koju?

- Ne želiš da ta osoba pati.

Razmišljam o ovim rečima.

- Lukase...

- Da se tebi i tvojoj sestri nešto dogodilo, šta misliš kako bi bilo vašim roditeljima? Tvojim prijateljicama? Kako bi bilo meni?

- Sigurno ne dobro.

- A da li bi ti želela da oni pate?

- Ne – namrštim se jer shvatam poentu.

- Možda se niko neće sećati te žene, ali bar niko neće ni patiti za njom. Zamisli da je ostavila decu za sobom? Ili stare roditelje? Ili muža?

- Nisam razmišljala na taj način.

- Ali ja jesam, trideset i tri minuta bio sam neko ko je mislio da si mrtva. To je najgori osećaj na svetu, ne postoji ništa bolnije nego kad ti neko kaže da je onaj koga voliš mrtav. Nisam samo ja prošao kroz to, prošli su i tvoji roditelji, ali uprkos tome nadali smo se da je neka greška u pitanju. To je pakao Amanda. Čist pakao.

- Znam da bi trebalo da sam zahvalna što sam živa, i jesam, ali... ne mogu da spavam – priznam i oči mi se napune suzama.

- Ne želim da izađem napolje, ne želim nikad više da uđem u tržni centar, ne želim ništa.

- Ali danas si izašla, sama.

- Danas sam izašla jer znam da si postavio obezbeđenje da me čuva.

- Nije važno, izašla si i vratila si se. Niko ne kaže da moraš sve odjednom da rešiš, ići ćemo polako. Imamo sve vreme ovog sveta.

- Danas mi se ovaj svet ne dopada.

- Ne mora da ti se dopada, ni meni se ne dopada, samo neke njegove delove volim.

- Koje delove?

- Tebe. Savetujem i tebi da se koncentrišeš samo na ono što voliš. Koncentriši se na mene.

Nasmejem se na ovo.

- I na porodicu i prijateljice, oni te puno vole. Manje od mene naravno, ali vole te.

- Odakle ti znaš da me vole manje?

- Jer ne postoji osoba na ovom svetu koja te voli više od mene. Mogu da potpišem sa obe ruke.

On je... lud.

- Hajde, spremi se. Izaći ćemo na večeru sa tvojima.

- Nemam šta da obučem – uglavnom sam u njegovoj odeći.

- Mogu da se pobrinem za to – nasmešio se vragolasto.

. . .

Lukas je poručio gomilu odeće koju su mi doneli da isprobam, odabrala sam neke komade, on je odabrao neke komade, oboje smo birali samo za mene i nakon tri sata bili smo na večeri sa mojom porodicom. To veče je svima značilo, moja sestra je izgledala dobro što mi je bilo i najvažnije, moji roditelji su bili srećni što smo svi bili na okupu a Lukas je izgledao zadovoljno sobom. Kada smo se vratili kući, naravno da je bilo seksa, palo mi je na pamet da me je namerno toliko izmorio da bih mogla mirno da spavam. I jesam.

Dan po dan i sve se vraćalo u normalu. Krenula sam na posao, izašla sam i sa prijateljicama, posećujem roditelje, ali svako veče spavam u Lukasovom stanu. Ne mogu da zaspim dok on ne dođe i on je toga svestan. Nakon nekog vremena odlučila sam da prevaziđem i taj problem, samo što se to nije dopalo mom dečku.

- Spavaš ovde protekla tri meseca svake noći – rekao je.

- Znam.

- Ne želim da se vratiš u svoj stan.

- Pa... jesi li razumeo šta sam ti rekla?

- Jesam, ali ne shvatam svrhu. Vidi... živimo zajedno, želim da tako i ostane.

- Želiš da živimo zajedno?

- Amanda šta je sa tobom? Mi već živimo zajedno zato ne vidim svrhu toga da vežbaš spavanje bez mene.

Sad mi ovo deluje kao glup zahtev.

- Oprosti, ali nisam znala da živimo zajedno.

- O izvini, očigledno sve ovo vreme živim sa nekom drugom ženom! – naljutio se.

- Ne moraš toliko da se brecaš – kažem tiše.

- Ne brecam se, samo ističem očigledno.

- Shvatila sam.

- Dobro. Idem pod tuš.

Dobro. Idem pod tuš.

Imitiram ga njanjavo dok odlazi.

Dok se Lukas tuširao zazvonio je njegov telefon. Javila sam se i čula sam tužne vesti. Njegov deda je preminuo. Pre deset minuta tačnije, kako je Lukas njegov staratelj on mora da se pobrine za njegovu sahranu. Pa... ovo je bilo sranje.

. . .

Sahrana Lukasovog dede je bila u privatnoj ceremoniji, bilo mu je žao, ali on se već odavno oprostio od njega, mislim da je njegova smrt možda na neki način i bilo olakšanje jer starac nije bio svestan ničega, oduvek sam mislila da se takvi ljudi muče. Ono što nisam očekivala jeste to da na sahrani upoznam Lukasovu majku. Jedno ledeno biće koje je hladno ispratilo svekra na onaj svet. Bila je sa sestrom i nije odmah izjavila saučešće Lukasu, samo je stajala sa strane a nakon ceremonije pozdravila se hladno sa sinom, njegova tetka je bila srdačnija. Lukas je isto tako bio rezervisan prema majci, nije imao taj stav kao ona on je bio više on.

- Ovo je Amanda, moja devojka, Amanda Linda, moja majka – upoznaje nas Lukas.

- Drago mi je – pružim joj ruku.

- Takođe - promrmljala je čisto da me skine sa dnevnog reda.

Lukasova tetka me je srdačnije pozdravila jer smo se upoznale preko video poziva, ona i Lukas se čuju.

- Želim da uzmem neke stvari iz zgrade – rekla je Lukasu nakon sahrane.

- U redu – pristao je.

Ona je mirno produžila.

- Am.. zgrade? – pitam ga.

- Deda i baba su živeli na prvom spratu a moji roditelji na drugom – objasnio je.

O, sad shvatam, živeli su svi u zgradi. Zato on ne koristi te prostorije, nisam nikad videla da je sišao dole.

Dok je Lukas razgovarao sa nekim moja majka je razgovarala sa mnom. Zanimala je žena i rekla sam joj ko je ona. Rekla sam majci sve o Lukasovoj porodici.

- Bolje je što nije ovde, zar ne vidiš kako izgleda nekako zlo – komentariše moja majka.

- Ja je uopšte ne volim, oni nemaju nikakvu komunikaciju, Lukas se raspituje o njoj preko tetke a njegova majka, od kako je pobegla ni reč. Ne želi da čuje za sina, mrzi njegovu porodicu a i očigledno njega.

- Jadan Lukas – kaže mama.

- Ne treba mu takva majka – oduvek sam smatrala da ako neko ne ume da bude roditelj treba da ostavi dete na miru.

- Kakva god da je rodila ga je, sigurno mu nije svejedno.

- On zapravo nikad ne priča o njoj.

- To nije lako. Šteta, on je dobar čovek – mama voli Lukasa, cela moja porodica ga voli.

Nakon sahrane, Lukas je otišao na posao a ja kući, želela sam da napravim večeru za njega, da učinim nešto lepo na ovakav dan.

Nisam očekivala da zateknem nekog na Lukasovom spratu. Čujem nešto u Lukasovoj radnoj sobi i krenem ka njoj.

- Dobar dan – kažem njegovoj majci.

- Šta radite ovde? – pogledam je iznenađeno jer stoji ispred police iza koje je sef.

- Šta ti radiš ovde? – pita ona mene.

- Ja živim ovde – odgovorim.

- Ti? Ovde? – kao da ne veruje.

- Da – potvrdim i ona se podrugne.

- Sa Lukasom?

- Da, sa Lukasom. Ne vidim zašto je to tako čudno.

- Da, verujem da ne vidiš – rekla je nekako nadmeno.

- I ne razumem čemu takav ton.

- Ti očigledno ništa ne razumeš.

- Pojasnite mi – nasmešim se ljupko.

- Samo sam došla da uzmem nešto.

Pogledam u njenu ruku, drži neku fasciklu.

- Zar Vi niste živeli na drugom spratu?

- Usuđuješ se da me ispituješ? – naljutila se.

- Nalazite se u radnoj sobi mog dečka, ovde ima osetljivih predmeta.

Podigla je onu fasciklu.

- Ne brini, ne znam šifru od njegovog sefa – kaže mi.

- I ima kamere, tako da šta god da ste uzeli, Lukas će znati.

Pogledala je gore. Očigledno nije znala da ima kameru u radnoj sobi.

- Mislim da ću ga ipak pozvati.

- Vidi... devojko. Imam pravo da uzmem šta god želim.

- Odakle ja znam da niste uzeli nešto moje?

- Tvoje?

- Tako je, i ja ovde živim, radim u ovoj sobi, imam poverljive predmete.

Donosim nekad posao kući i radim ovde, Lukasu to ne smeta.

- Ne zavaravaj sebe luče, ti nisi ništa važno ovde. Veltonovi vole samo sebe i svoj novac.

- Ne znam na kog Veltona tačno mislite, ali uverena sam da moj Velton voli najviše mene.

- Ti to stvarno misliš? – nasmejala se kao da mi je izašla još jedna glava.

- Oprosti... samo mi je teško da zamislim mog sina kako voli nešto, osim novca naravno.

- Ja nisam nešto, ja sam neko. I to nije tako teško, pokušajte, ipak ste mu Vi majka a koliko ja znam, majke svoju decu vole najviše na svetu.

- Niko ne voli Veltonove.

- On je samo pola Velton, druga polovina je Vaša.

- U njemu teče samo ta zla krv, nema ništa moje tamo.

- Zašto to mislite? Ne razumem.

- Okreni se oko sebe. Ovo mesto je jebena palata sa sefovima, šiframa, gomilom keša, nakita, dragulja, sve ono što Veltonovi vole.

- Pa? Kakve veze ima porodično nasledstvo sa tim što majka ne voli svog sina?

- Ljude poput njih nije moguće voleti, pokušala sam, ali na kraju shvatiš da si samo poput nekog dragulja za njih, jedan mali bezvredan dragulj koji je zaključan u nekom sefu i stoji tamo, samo stoji.

- Žao mi je ako je takav bio Vaš brak, ali to nema veze sa Lukasom.

- Ima! – viknula je glasno.

- On je jedan od njih.

Ova žena je luda. Definitivno. Možda ne treba da je čačkam.

- Vidim da nema svrhe da Vas ubeđujem u suprotno. Ostavite fasciklu i možete da idete – kažem joj.

- Ko si ti da mi naređuješ?

- Znate ko sam.

- Lukasova devojka? Molim te, bezvrednija si i od mene.

- Ja nisam bezvredna. Ja sam njegova porodica.

- Porodica? – ponovo taj podrugljiv ton.

- Da – potvrdim.

- Ne bih da ti kvarim planove, ali...

- Ne možete da pokvarite moje planove – prekinem ja.

- O, vidim. Mora da su jako važni? Planiraš da se udaš za jednog Veltona?

- Naravno! – odgovorim kao iz topa.

- I ne planiram samo to, planiram da mu rodim petoro dece, i planiram da ga volim do kraja svog života.

- Dete, skini ružičaste naočare – savetuje me.

- Znate, biću Vam snaja, rodiću Vam unuke, trebalo bi dobro da se slažemo, porodica treba da bude složna.

- Mi nećemo biti nikakva porodica, ja nemam sina.

- Onda se gubite odavde! Bila sam samo ljubazna. Niste potrebni Lukasu, ima mene, ima moju porodicu i neću dozvoliti da ga jedna nepodobna majka vređa – kažem joj ozbiljno.

Pogledala me je kao da razmišlja šta da mi odgovori. Priđem joj i izvučem fasciklu iz njene ruke. To nije očekivala. Otvorim fasciklu i ugledam neke račune. Vlasnik tih računa je Lukasov otac, ima jako puno novca na njima, lični računi, ali mislim da ne može da podigne taj novac jer je tu i ovlašćenje koje je na Lukasovo ime.

- Ne možete podići ovaj novac, Lukas ima ovlašćenje.

- Ne, ako ga pocepam – uzela mi je fasciklu iz ruke.

- Jeste li zato došli? Da uzmete novac od sina za koga tvrdite da voli samo novac?

Ćutala je.

- Nadam se da shvatate koliko su vaše reči licemerne.

- Zaslužila sam taj novac.

- Vaš suprug očigledno nije mislio tako.

- Baš me briga šta je on mislio.

- Mislila sam da ste bolesni, nešto sa živcima, ali sada shvatam da ste u stvari samo obična sponzoruša – nije ni čudo što se Lukas ne potresa toliko zbog nje.

- Prezirete sina i muža a ovamo zahtevate njihov novac – izdahnem.

- Slušaj me ti...

- Jasno mi je zašto Vas suprug nije voleo, znao je šta ste – ha.

- Nije mi jasno zašto se nije razveo od Vas – to mi je čudno.

Moje glasno razmišljanje prekida moj telefon. Spustila sam torbu na Lukasov radni sto. Pronađem telefon, zove me Lukas.

- Hej – javim se.

- Samo je pusti da ode – kaže mi.

- Jesi li siguran?

- Jesam. Neka uzme sve što želi.

- Mislim da želi samo fasciklu sa računima.

- Neka je uzme.

- U redu – neću dovoditi u pitanje njegovu odluku.

- Možete ići – kažem joj.

Uputila mi je ludački pogled i izmarširala sa fasciklom.

Okrenem se ka kameri i izdahnem. Pošaljem poljubac Lukasu.

- Ja ću te čuvati. Ne treba nam niko drugi – kažem u kameru i nasmejem se.

15

Lukas je došao kući sa tehničkim osobljem, objasnio mi je da će promeniti sistem, to mi se nije dopalo jer ima previše šifri, ali odlučio je da ubaci sistem koji radi sa prepoznavanjem zenice i dlana, to mi se dopalo. Skenirali su mi obe ruke, zenice, kao i njemu, čak je bilo i zabavno. Nakon što su završili ostali smo sami.

- Jesi li gladan? – pitam ga.

- Nisam.

- Žao mi je zbog tvog dede. I tvoje majke.

- Moje majke?

- Da, prava je kučka!

Nasmejao se na ovo.

- Da, pa... majka mi je.

- Moram da pitam... kakav su brak imali tvoji roditelji?

- Nikakav.

- Zašto se nisu razveli?

- Ona nije želela jer je potpisala predbračni ugovor a ono što joj je sledilo nakon razvoda bilo joj je malo.

- O.

- Da, ubrzo je otac... završio mrtav i znaš dalje.

- Zašto si joj dao novac?

- Nisam.

- Ne?

- Može da pocepa ovlašćenje, računi su prazni.

- Ispraznio si ih?

- Da, kupio sam joj zemlju, kuću, plaćam tetku da joj pravi društvo i izdržavam je.

- Mislim da si ti jedan jako dobar čovek.

- Sa kojim ti očigledno imaš planove.

- Mislim da sam sa tim bila jasna od samog starta, drugog.

- Jesi, nisam znao samo da planiramo petoro dece.

- Možda sam se malo zanela, ali želim više od dvoje dece, to definitivno.

Nasmešio se i sklonio mi kosu sa lica.

- Pođi sa mnom – kaže mi.

- Gde?

- Dole.

. . .

Dole je bio prvi sprat. Znači ovde je živeo njegov deda. Prostorije kao da su zamrznute, podsećaju me na ambijent sa nekog dvora, pozlaćene slike, lusteri, čudne vaze... ali sve je čisto i elegantno.

- Izmenio sam sistem pre tri meseca, želeo sam da bude lakše za tebe.

- Za mene? – zbunjena sam.

- Da.

Ušli smo u jednu prostoriju koja izgleda kao Lukasova radna soba. Skinuo je jednu veliku sliku i gle čuda, sef veličine frižidera.

- Dođi – kaže mi.

Krenem ka njemu i on me stavi tačno ispred sefa.

- Šifra je datum kada smo se upoznali – kaže mi.

- Prvi put? – pitam.

- Da.

- Ok – otkucam šifru i voala. Sef se otvorio.

Unutra su bile tri police, na svakoj je po jedan kovčeg. I svi su bili...

- Ovo su zlatni kovčezi? – moram da pitam.

- Aha. Izvadi ih – seo je na stolicu i gledao me dok ih vadim, poređala sam ih na sto.

- Otvori ih.

Otvorim ih jedan po jedan i suzdržavam se da ne otvorim usta. Jebi ga! Nakit, sve što ti duša poželi.

- Ovo je prvi, moj čukundeda je darovao čukunbabi nakit koji je ona čuvala, drugi je pripadao mojoj prabaki, tu je sav nakit koji je ona dobila od pradede, treći je pripadao mojoj baki, i ona je sakupljala nakit koji je kupovala i dobijala. Postojala je još jedna kutija, nakit koji je dobijala moja majka, ali otac se naljutio nakon jedne svađe i poklonio je nakit koji joj je darovao u dobrotvorne svrhe, nikad mu to nije oprostila. Koncept je zamislila moja čukunbaba, da nakit koji je dobila podeli na snaje i ćerke, da to ide sa kolena na koleno. Generacijama se to izgubilo, nisu svi čuvali svaki komad koji su dobili, brat mog pradede je prodao svoj deo nakita, ali moj pradeda nije, želeo je da moja prabaka ima taj nakit, moja prabaka je imala jednog sina i jednu ćerku i ona im je podelila nakit, ne znam šta je njena ćerka uradila sa nakitom ali moj deda je darovao sve svojoj ženi, mojoj baki. Moji baka i deka su imali samo mog oca i on je trebalo da nasledi sve, ali nažalost umro je pre mog dede tako da je deda sve ostavio meni.

- Sve je to vrlo... pa lepo i konfuzno. Dakle naslediš jednu kutiju a drugu sam puniš?

- Za narednu generaciju. Na primer moja supruga će naslediti sve tri kutije, za vreme života nakit će biti njen ali biće u obavezi da za vreme braka napuni još jednu kutiju sa nakitom koji dobija od supruga ili kupi sama, onda taj nakit deli deci.

- Aha.

- Shvataš? - pita me.

- Kao.

- Shvatićeš, imam veru u tebe - ustao je i otvorio neku staru vitrinu, izvadio je iz nje još jednu kutiju.

- Pobogu koliko ih imaš?

Nasmešio se i stavio kutiju pored.

- Otvori je.

Otvorim kutiju i u njoj je bila jedna manja kutija. Uzmem kutiju i otvorim je. Set od ogrlice i narukvice i prstena. Belo zlato, na ogrlici se nalazi dragulj kao i na prstenu, dragulj je bio u smaragdnoj boji. Odmah se setim jedne rečenice.

Imaš prelepe smaragdne oči.

To mi je rekao kada smo se upoznali.

Pogledam ga, pa pogledam u nakit.

- Ogrlicu i narukvicu sam ja naručio, jer sam želeo da se slaže sa prstenom koji je pripadao mojoj čukunbabi. Prsten nije isti, išao je na obradu, morao je da se malo smanji, ali dragulj je original.

Izdahnem jer sam zbunjena.

- Zbunjena si – znao je.

- Malo.

- Boja tvojih očiju, želeo sam da se slaže sa njom.

- Znam to, ali... – izdahnem.

- Postoje stvari u koje te moram još uputiti, ali verujem da je ovo prilično dobar zaključak o tome šta želim od tebe.

- Da sakupljam nakit?

Nasmešio se i ustao. Uzeo je kutiju iz moje ruke i izvadio samo prsten, ostalo je spustio na sto.

Uzeo je moju ruku i stavio mi prsten.

- Savršeno – nasmešio se. Stvarno je bio savršeno taman.

- Sve ovo je moj dar tebi, raspolaži njime po volji, samo nemoj ništa da prodaš jer planiraš da mi rodiš petoro dece, treba svi da dobiju po nešto.

Nasmejem se na ovo. Petoro dece, jao!

- Dao sam ti reč da ću te voleti i štititi, da ću ti ispuniti svaku želju i da ću se uvek brinuti o tebi, želim da to i ozvaničimo. Razgovarao sam sa tvojim ocem pre izvesnog vremena i dao mi je svoj blagoslov – rekao je nekako ponosno.

- Am... Lukase, danas si sahranio dedu, video si majku nakon nekog vremena što nije prošlo dobro i planiraš šta? Da me zaprosiš?

- Tako je.

- Jesi li dobro?

- Amanda, moj deda je odavno otišao. Majka? I ona. Nisam poludeo, ako na to misliš. Znaš koliko te volim, znaš da ćemo se kad-tad venčati, ništa ovo nije novo.

- Samo sam... ne znam. Prosidba ti je čudna, ali prsten je stvarno prelep – divim se još malo mom prstenu.

Lukas me hvata za glavu i ljubi me u vrh nosa.

- Razmisli malo o svemu, razgledaj nakit, kad završiš vrati sve u sef i dođi gore, ja idem da se istuširam – reče čovek i ode. Tek tako.

- Ha!

. . .

Donela sam važnu odluku u životu, prestaću da se toliko šokiram. Nije Lukas kriv, sama sam ga birala, to što on radi čudne stvari i komunicira na drugačiji način od normalnih ljudi, pa... nije to nešto na šta mogu da utičem. Takav je kakav je. Nije mi priredio romantičnu prosidbu, pa šta? Dao mi je tri kovčega sa blagom, kladim se da je to nesvakidašnje. Mada ovaj prsten... boja mojih očiju, to jeste bilo romantično. Dopada mi se moj prsten, veoma. Romantičan je on čovek, na neki čudan način, možda megalomanijski.

Spakujem sve na svoje mesto i vratim se natrag. Lukas se i dalje tuširao, kako sam se ja istuširala pre nego što je on došao samo sam se skinula i navukla spavaćicu. Umorna sam, dan je bio zaista dug. Gledala sam još malo u prsten. Kako ću spavati sa ovim? Gospođa Velton. Ne zvuči loše, nimalo ne zvuči loše.

Čitam vesti na telefonu, nakon one pucnjave moja svest se podigla, trudim se da se informišem i želim nekako da pomognem, samo ne znam kako, nadam se da ću shvatiti vremenom.

Lukas ulazi u sobu i naravno odmah me je spazio, samo mi se nasmešio.

- Imaš pravo, naočare jesu seksi – kaže mi.

- Rekla sam ti.

Navikla sam se na njih, stvarno su sjajne.

Uvukao se pored mene da vidi šta gledam.

- To ti prelazi u naviku – i on je primetio.

- Samo se informišem. Volela bih nekako da pomognem, samo ne znam kako.

- Shvatićeš, samo polako.

- Da – skinem naočare i sa telefonom ih spustim na noćni sto.

Vratim se nazad i legnem na njegove grudi, zagrlio me je drugom rukom.

- Težak dan? – pitam.

- Mislim da se završio lepo – uzeo je moju ruku i poljubio je, baš tu gde mi je prsten.

- I ja to mislim. Imam planove – kažem.

- Koje?

- Svadbene.

- Slušam.

- Želim veliko venčanje – kažem iskreno.

- Nikad ne bih rekao, nikad nismo razgovarali o tome.

- Nismo, ali sada razgovaramo.

- Veliko venčanje, može. Šta još?

- Samo sam to smislila za sad.

- To je dobar početak, ali mislim da nam treba datum.

- Da, pripreme će trajati dugo – izdahnem.

- Ne smeta mi, već živimo zajedno tako da je to u redu.

- Imaš li ti neke želje?

- Postoje određeni ljudi koje moram da pozovem na venčanje, malo veći broj ljudi, samo imaj to u vidu.

- Ok, još nešto?

- Mora da bude skupo.

- Skupo?

- Da, elegantno i skupo. To je sve.

- Ok, zapamtila sam – i nije komplikovan.

- Amanda... – glas mu postaje tiši.

- Da?

- Hvala ti što si se zauzela za mene.

- Zar se ti ne zauzimaš stalno za mene?

- Da, ali to se i očekuje od mene, ja sam muškarac.

- Poštovanje i ljubav moraju da idu u oba smera – tome su me naučili roditelji.

- Razumem.

- Spavaj – čujem mu u glasu koliko je umoran.

Ljubi me u čelo i steže me nekako osećajno.

- Nisam čuo da.

Nasmejem se na ovo.

- Da, udaću se za tebe.

- Daješ mi reč?

- Dajem ti svoju reč.

- Dobro, ne smeš nikad da je pogaziš.

- Neću.

Epilog

Lukas Velton

- Gospođo Velton i za kraj. Šta biste poručili porodicama žrtava nastradalih u pucnjavi? – pita je voditelj.

Video sam kada je izdahnula, poznajem njeno telo odlično. Ne voli ovo pitanje.

- Mislim da moje reči ne mogu da ih uteše. Šta možeš reći nekome ko je ostao bez osobe koju voli? Kako to preživeti? Nemam odgovor na to pitanje, mislim da ga niko nema jer kada bismo ga imali ne bismo tugovali a to bi bilo šteta.

- Kako to?

- Naučila sam pre nekoliko godina od mog supruga jednu lekciju koja me je motivisala da pokrenem sve ovo što danas radimo. Kad voliš nekog sve što želiš da uradiš za tu osobu svodi se samo na jednu stvar, ne želiš da ta osoba pati.

Sećam se tog razgovora, bio je ubrzo nakon one pucnjave kada sam mislio da je mrtva. Najgorih trideset i tri minuta u mom životu.

- Iskreno verujem da nastradali ne bi želeli da njihovi voljeni za njima pate, ali ljubav uvek ide u dva smera i znam da to nije moguće. Mogu da navedem nešto što će prividno pomoći, ali ne vidim svrhu. Samo polako, dan po dan, okružite se osobama koje volite jer kao što volite, tako neko voli i vas i tom nekom ste potrebni.

- Dame i gospodo, Amanda Velton, osnivačica i predsednica pokreta „Nada" za pomoć porodicama nasilno nastradalih žrtava. Hvala što ste bili naš gost.

- Hvala Vama.

Kada se prekinulo emitovanje odmah me je potražila. Nasmešio sam se i opustila se. To je moja žena.

- Kakva sam bila? – pita me.

- Bila si sjajna – zagrlim je i poljubim u čelo.

- Ponosan sam na tebe.

- Jesi? – nasmešila mi se.

- Jesam.

- To je dobro – izdahnula je.

- Hajde, moram da se presvučem pre zabave.

- Hajde.

Nekoliko meseci nakon našeg venčanja, Amanda je osnovala pokret za pomoć porodicama nasilno nastradalih žrtava. Toliko je bila fokusirana na čitav taj projekat da je čak dala i otkaz na poslu. Bio sam jako ponosan na nju, pronašla je strast i držala se toga. Ubrzo je ostala trudna sa našim prvim detetom, ali to je nije sprečilo da radi do samog porođaja, tada me je stalno izluđivala, ali kada se rodio naš sin Erik, sva njena pažnja je bila usmerena na njega, pomogao sam joj da formira takav pokret koji može da radi bez nje. Kada smo dobili ćerku Miu, moja supruga je već bila uhodana. Ali nakon što smo dobili drugog sina Nou, napravila je malo dužu pauzu. Troje dece i više obaveza koje Amanda nije želela da deli, prihvata pomoć, ali kada su naša deca u pitanju ona mora da bude uključena u sve.

Sada, kada polako shvata da su deca sve samostalnija vratila se pokretu, nije bila isključena ali sada je mnogo više uključena. Večeras je imala prvo javno pojavljivanje na televiziji nakon pauze od pet godina i slavi desetogodišnjicu pokreta, naravno imala je tremu.

. . .

Zabava je bila u jeku, puno ljudi, puno moćnih i bogatih ljudi, moja klijentela, veze, sve što bi pomoglo mojoj ženi. Volim da stojim sa strane i posmatram je kada je u punom elementu. Prvo obratim pažnju na njenu haljinu, koju sam lično odabrao, haljina boje šampanjca, nakit na njoj koji se sastoji od seta moje prabake i vredi više nego sav nakit zajedno koji nose žene u ovoj prostoriji i njena kosa boginje. Moja žena je jebeno najlepša žena u prostoriji, to sam pomislio kada sam je prvi put video, isto mislim i nakon petnaest godina veze sa njom i troje dece.

Nije u pitanju samo njen izgled, u pitanju je stav, duša, u pitanju je ono nešto što me uvek drži oko nje. Ne šteti ni to što je žena dostojna mog prezimena, otac i deda bi bili ponosni na nju.

Namrštim se jer mi se ne dopada kako je gleda tip sa njene leve strane, znam taj pogled, tako je gledam ja kada želim nešto od nje. Okrenem se ka Semjuelu, odmah je došao do mene.

- Tip u sivom odelu, zalizana crna kosa.

- Da?

- Udalji ga, neprimetno.

- Da gospodine.

Popijem visko do kraja, ispratim pogledom odvođenje nepristojnog gosta i krenem ka svojoj ženi.

- Draga – stavim ruku na njena leđa. Odmah se okreće ka meni sa osmehom koji volim.

- Plesaćemo? – pita me, znam da voli da pleše.

- Naravno – želim je za sebe.

Ne idem na zabave, osim ukoliko ne idem sa njom.

- Da li uživaš? – pitam je.

- Da, ti?

- Uživam u pogledu – možda je dekolte ipak malo dublji.

- Vidim ja, smeši nam se četvrto dete – zaključila je i nasmejao sam se.

- Stvorio sam čudovište.

- Molim? Samo sam iznenađena što ih nemamo petnaest do sada.

- Razmislićemo, za sada mi se dopada ovaj broj od nas petoro – kažem iskreno.

- Iskreno i meni, nedostajao mi je posao.

- Znači odustajemo od cifre pet? – zezam je.

- Vidi, ne planiramo, ali ako se desi, desilo se, čuvaćemo bebu. Mislim da je to najbolja opcija.

- Znaš da sam tu da ispunim sve tvoje želje – poljubim je u vrat.

- Znam.

- Hoće li tvoji prespavati kod nas?

- Naravno, sigurno već uspavljuju decu.

- Dobro - to mi se dopada.

- Šta imaš na umu? – pita me, ona me jako dobro poznaje.

- Ne želiš da znaš.

- Iskušaj me.

Približim je skroz, ma zalepim je za sebe.

- Prvo, planiram jako dugo da se posvetim skidanju te haljine, onda planiram da uživam u novoj kolekciji Viktoria secreta... beše broj tri? – odlično se sećam šta je obukla.

- Da, broj tri – nasmešila mi se.

Stegnem je malo jače iznad zadnjice...

- Nemoj da ti je palo na pamet, ovaj materijal se jako gužva – preti mi.

- Pa šta? Moje ruke ga gužvaju.

- Gde nestade onaj tip koji je bio oličenje džentlmena u javnosti? Upropastila sam te.

- Jesi, potpuno sam upropašćen.

- Budi dobar i dozvoliću ti da se igraš onako kako želiš. Cele noći.

Jedna stvar u vezi moje žene je jako pogubna po moj ego. Ona zna tačno, u bilo kom trenutku, kako da me obuzda. Kada se završava ova jebena zabava?

- Hajde, mi smo večeras domaćini – prekida naš ples i odvodi me među ljude.

Istrpi, isplatiće ti se, uvek se isplati na kraju.

. . .