Da sam znala da bih ovoliko plakala ne bih im rekla. Bila bih kukavica još jednom i ostavila im pismo, vrlo šturo i bez emocija, ali sada...

Ležim u krevetu još jednu neispavanu noć, s tim što sutra moram da mu kažem. Nešto u stomaku se buni i boli me, ali nemam snage da se pomerim, kroz suze sam isplakala svu snagu i svu nadu. Ležala sam bez ikakvih misli. Ne mogu da mislim o njemu, ne mogu da mislim ni o čemu, a opet ne mogu da spavam. San kao da mi izmiče, tu je, osećam ga u mišićima, oko sebe u posteljini, ali nije dovoljno jako, ne uspeva da me odvuče i zarobi, nešto me drži budnom, ili je to neko.

Otvorila sam oči i prikovala pogled iznad sebe u plafon, mogu da ga vidim kako spava, mirno i nevino. Ne, on je nevin i kada je budan. Zašto baš ja? Zašto da ga voli neko poput mene?

Sklopila sam oči i valjda me je tada zagrlio, nežno i uljuljkao u pokrivač snova.

Odneo me je na plavu obalu sa zelenom rekom, bojio je moju kosu svojim mislima i voleo me svojim očima. Govorio je, sve sam čula, svaku reč sam razumela, sve sam zapamtila, ali jutro je svanulo i ostali su samo pokreti njegovih usana, kao da ljubi život oko sebe, ali ja znam da je govorio, sećam se boje njegovog glasa. Tu boju uglavnom koristi pred spavanje, teške reči, dugačak izgovor, kao umoran, a glas ispijen, tih, pažljiv i poput mesečine melodičan.

Ustala sam i pogledala oko sebe. Kada sam krenula ovako da mislim? Mislim kao...

Prekinula sam sebe kada su me reči iz dubine sećanja ošamarile.

Budi ono što jesi, Dunja.

Da li sam ovo ja? Ustala sam i prišla ogledalu.

Sve sam očekivala, ali ne ovo, a moje oči, one su bile najgore, crvene, zakrvavljene, obuzete nečim što nikada ranije nisam videla. Slike koje su zalepljene pored ogledala ovekovečile su moju nevericu.

Na svakoj od njih tu je ova, teško mi je da je opišem, ali mislim da je to mržnja, oštra je i prodorna, nije primetna pored osmeha i ispod trepavica, ali je tu, toliko mi je poznata, kao da sam je rukom načinila.

Okrenula sam se u otvorila fioku stola, uzela sam fasciklu koja se rasula po podu, skupila sam papire kada je jedan odleteo na stranu. Portret neznanog junaka, u stvari sada ga znam, Ron.

Prišla sam mu dok je tenzija u meni rasla, molim te, nemoj da budeš tamo, ali svaki deo mene je znao da je tamo, a ipak molila sam se da su ovo sve iluzije od mog sna.

Oči, prodorne, besne, bez milosti i sa puno mržnje, tako zaokružene na njegovom licu nisu tamo pripadale, pripadale su meni.

Ni to nije istina, mislim da su samo bile previše dugo na meni da ih nikada nisam ni primetila, zašto su sada nestale? Pogledala sam na telefon koji je zavibrirao.

[email protected]

Srećno na maturi! :*

Poslala mi je slike uz to. Svaki put od kako se družomo ona je slikala. Primetila sam, svaki put su moje oči bivale sve ispijenije i ispijenije, sve nežnije i zaobljenije, postajale su gotovo kao njihove.

Uhvatila sam sebe kao se osmehujem na sliku, Nenad sedi iza mene i pravi mi uši dok ja pijem frape od plazme, Milica je u prvom planu sa pola lica vidljivog, oči su joj velike iza stakla naočara, vidi se da se smeje, a Kain sedi preko puta mene i krajem oka gleda u nju, pogled o kome mi je mama pričala kada sam maštala o princu, izgleda da je ona našla svog princa, kako je samo gleda.

Poslednja slika nije želela da se učita, skinuću je kasnije pa ću videti.

Pre doručka sam krenula napolje.

- Gde ideš?- pitala je dok sam obuvala sandale.

- Da se oprostim.- rekla sam i pogledala je, opet je plakala.

- Ideš na maturu?- upitala je zabrinuto.

- Naravno da idem.- osmehnula sam se da vidim kako je barem malo srećna.

Ne volim je, do tog zaključka sam došla, ali toliko joj dugujem, da joj pružim lep rastanak, jer nije ona zla, ona je samo izgubljena u sopstvenoj nesreći, moj tata samo nije bio dovoljno jak da je povuče na gore, kao što su mnogi povlačili mene.

Šetnja do stanice je bila neobična, prvi put sam primetila puzavice uz zgrade, dve make lutalice i nekoliko vrabaca na ozelenelim granama. Tu je i jedna višnja, oko nje se vijaju majka i sin. On vrišti i drži svoje debeljuškaste ručice ispred sebe dok trči, a ona se smeje dok sporo ide za njim, dugačkim koracima sa svetlo braon kosom, skoro riđom koja leluja na povetarcu.

Nežnost, koliko je ona divna. Ume da bude u malim znacima, poput ovoga, izdvojila je vreme da se juri sa njim dok prva smena odlazi na posao.

I u autobusu je sve drugačije, kao da idem prvi put.

Um mi traži izgoovor da ne razmišljam o njemu i o rečima koje planiram da mu kažem. Bez reči sam ustala starici od prošlog puta, istoj onoj uz pomoć koje sam srela Milicu.

Sišla sam i prešla put, osećam se kao da prvi put vidim i radim neke stvari. Hodanje, kolena mi krckaju, kao da nikada ranije nisam hodala, ne znam da li mogu da izdrže teret koji posedujem. Vrata knjižare su toliko teška jutros, ne znam da li su otvoreni, i onda brava klikće i ja ulazim, taman kada sam poželela da odustanem.

Krenula sam ka delu za fantasiku, epsku i naučnu, znam da je tamo, pravi svoju top listu za sledeću nedelju i proverava koji još naslovi treba da se dodaju.

Nema ga, a sveže poređane knjige stoje kao da čekaju da ih neko uzme. Posežem, a da ni ne shvatam, obuhvatam meko povezanu, debelu knjigu, deluje mi poznato.

Vadim je i gledam korice, plaža na zalasku Sunca sa krvavim nebom i dve figure, obe crne od sjaja Sunca, čitam.

Ciklus: Lista za osvetu

Deren

Kao opsednuta povukla sam drugu knjigu. Šator grimizne boje i ženski oklop kako viri iz njega.

Ciklus: Lista za osvetu

Šia

Da, to je to. Povukla sam treću knjigu, prelepa polja ispunjena cvećem, a iza njih grad od žutog kamena, napušten.

Ciklus: Lista za osvetu

Hjudan

Bojažljivo sam povukla poslednju knjigu, na njoj je planina, siva, teška, masivna sa pukotinom iz koji gamižu tamne senke i tu je on, prepoznajem ga po boji kose.

Ciklus: Lista za osvetu

Ron

Svako ime do sada ispisano bilo je ime one osobe koja je umrla, možda zato, a možda zbog nemoći koju sam osetila ispustila sam knjige koje su uz buku pale na pod polu prazne knjižare.

- Da li je... Dunja!- glas mu je od službenog postao veseo.

Okrenula sam se i susrela sa lepotom njegovog lica, nežnosti njegovog bića i dobrotom očiju koje su isijavale.

- Ja...- reči su nestale.

Knedla u grlu je postajala samo veća dok sam se gušila u suzama koje nisu želele da se pokažu.

- Dunja? Hej.. Šta nije u redu?- osmeh se opustio i on je krenuo rukom ka meni.

- Izvini...- išištala sam i uzmakla, ne treba da se prlja o mene.

Podigao je obrvu i posamtrao me. Gorim pod njegovim pogledom i nestajem u pepelu dok se ponovo približava.

- Ma nisu knjige problem..- nasmejao se pomalo nervozno.

Odmahnula sam glavom dok sam se borila za vazduh, ne smem sada da posustanem, tako sam blizu da ponovo dišem, tako blizu da ponovo živim, makar mizeran život bez njega, ali da živim, bez tajni, bez uzaludnih pokušaja da budem bolja...

Njegova ruka je spala na moj obraz i obrisala zaspalau suzu koja je klizila.

- Šta se dešava?- brine se, o prekini, molim te, prekini da se brineš za mene, molim te, ne zaslužujem te- Da li se tvoji opet svađaju? Da Nevena nešto nije rekla? Onaj debil od drugaka? Dunja, šta se dešava?

Osetila sam slan ukus krvi u ustima od griženja donje usne. Povkla sam se dalje od njega, ka izlazu, između redova knjiga, spustila sam glavu tako da tamnije ofarbana, karamel kosa mi je padala preko lica dok su suze opet padale. Koliko me je samo puta viudeo da plačem, ali nikada, nikada nije delovao ovoliko bespomopćno.

- Ja odlazim...- prošaputala sam i nastavila da idem u nazad.

- Dunja.. Hoćeš da te ispratim? Da ostaneš na šolji čaja?- pitao je podjednako tiho, ali sam znala da nismo sami, ja sam bila jedini nezaposleni u radnji i svi su čuli kako su knjige pale.

- Ne..- moram ovo da odradim.

Bes je kuljao u meni dok sam pokušpavala da se setim svih odvratnih stvari, sveg ašto me ljuti.

- Ne, ja odlazim..

- Dobro.. Posle posla ću doći kod tebe..- osećam kako mu se usne razvlače u osmeh, pokušava da mi ugodi, to me ljuti.

- Ne, ne shvataš!- povisila sam ton i pogledala u njega kroz kosu.

Delovao je zbunjeno i pomalo povređeno, tamne oči su pretraživale moje lice u potrazi za rešenjem, ali nema rešenja.

- Nenade, ja odlazim iz Srbije!- viknula sam napokon i  odgurnula ga dalje.

Zbunjenost ise pretvarala u shvatanje koje je naraslo u užas.

- Molim?

- Odlazim u Pariz, primljena sam na akademiju, idem tamo d aizučavam geografiju...- spustila sam ton.

- Kada... Kada su te primili?- naslonio se na policu iza sebe i prošao rukom kroz gustu kosu.

- Pre više od mesec dana.- bilo mi je potrebno sve što sam imala da održim glas monotonim dok su suze klizile bez ikakvih problema.

- Sada... Sada mi govoriš?- pitao je u neverici i kroz poluotvorene prste preko lica me gledao.

Oči su mu bile tamne, skoro crne, lice opasno bledo dok se uspravljao.

Krivica je krenula da me izjeda.

- Kada ideš?

- Želela sam da ti kažem ranije, ali... Sve se sakupilo..

- Kada ideš?- ponovio je prišavši mi bliže.

- Mislim... I moji su preključe saznali.. nenade, bojala sam se... Bojala sam se da ću te povre...

- Kada ideš!?- proderao se toliko blizu mene da sam osetila njegov dah, miriše kao šejk od banane, njegov omiljeni.

- Sutra...- promucala sam kada sam shvatila razliku u našim visinama, dvadeset centimetara, naginjao se nadamnom, crn, taman, poput senke koje će me progutati.

Njegova ruka na mom ramenu nikada nije bila teža, njegovo čelo na mom nikada nije bilo hladnije, a njegovo prisustvo nikada nije bilo mračnije.

- Ostavljaš me... I ti me ostavljaš...- rekao je.

Poput voza sve me je udarilo, koliko dugo znam Nenada nikada ga nisam videla sa prijateljima, tu je bio samo onaj sa fakulteta koji ga je koristio da prođe ispit, nikada ga nisam čula da priča o prijateljima, nikad anije izlazio. Ni u teretani nije imao nikoga, sa svima je bio dobar, ali opet...

Shvatila sam, on je bio sam.

Bilo mi je teško da dišem dok sam se prisećala jedne noći.

Kroz maglu sam čula vrisak, uspravila sam se u krevetu i pogledala dole, mesčina nije mogla da ga obasja, ali sam znala d aje tu, sklupčan je. Tiho sam sišla do njega. Zavukla sam se pod ćebe i obgrlila ga, sklupčan, izgledao je tako malo, ali opet nisam mogla kompletnog da ga pokrijem. Zgrabio jemoju ruku i magla se ponovo spustila na mene.

- Nemoj da me ostaviš.. ikada.. Molim te..  Toga se najviše bojim.. Da budem sam... Ne želim da budem sam, ne više....Tuga nije bila jedina u mom srcu, opet se javio iritantni bes koji sam nasledila od majke, to ludilo koje teče venama njene porodice.

- Kako bih dođavola trebalo da znam bilo šta o tebi!? Kako je trebalo da znam da ne želiš da budeš sam!?- odgurnula sam ga.

Nije me briga ko me čuje, nije me briga ko me vidi pošto ja njih neću videti nikada više. Nije me briga ni za šta! Više me nije briga.

- Pa ja ne znam ništa o tebi!?- uhvatila sam se za glavu i nasmejala gorko, ah ta istina, uvek tako divna, kao so na ranu- Ne znam ništa ni o tvojoj porodici, ne znam čak ni da li imaš braća ili sestara! Ne znam ni koja ti je omiljena boja, ni prezime ti ne znam! A volim te! Zaljubila sam se u nekoga koga poznajem pola godine, a ne znam ništa! Ama baš ništa ne znam o tebi!- gledao me je potpuno mirno i ravnodušno, kako me samo nervira- u stvari ko si ti u opšte! Možda se i ne zopveš Nenad! Ko si ti da se ja tebi pravdam? Ko si ti da ja tebi išta govorim o sebi!? Ko si ti!?- reči nisu bile toliko pogrdne koliko su bile otrovne, svaka od njih me je bolela, pravila je ranu na meni, kao da se odbijala o njegov nevidljivi oklop.

Povređeno sam zacvilela i okrenula se.

- Mrzim te! Mrzim te!- povikala sam i istrčala.

Noge su išle same, ruke su se pkretale kroz gužvu koja se pravila, čula sam iz daljine da me neko zove, ili je to možda bio vetar, obrazi su mi se hladili od suza,  a vetar je raznosio moju kosu boje karamele, nisam je ni ispeglala, još je i prljava, nemam šminke, možda je to i dobro, ali sve bubuljice su mi se sigurno upalile od histerije koja lomi sve u meni. Sela sam u autobus i sakrila glavu u krilo, ljudi oko mene su se smenjivali, stanice su prolazile, ali ja, ja sam samo gledala njegovo lice.

Nadam se da će me zamrzeti, lakše bi bilo da me mrzi, da proklinje dan kada m je upoznao.

Nešto u stomaku me je zabolelo i ja sam se jače skupilča.

- Kontrola, molim vas dajte nam vašu kartu.- zacvilela sam kada mi se hladni glas obratio, pogledala sam gore u plavu, debeljuškastu kontrolerku koja me je nemilosrdno gledala, stavila sam moju kartu u njenu malu ruku.

Proveravala je nešto dok sam ja očima pratila njenu burmu, srećno udata, sigurno je udata, ali srećna, pogledala sam ja opet, verovatno je.

Da li ću ja ikada biti srećna?

Vratila sam kartu i ponovo se sklupčala. Čula sam kako se obraća ženi iza mene, i kako kreće svađa, ali nisam mogla da izbacim n jegovo lice iz glave.

Hladne, toliko tamne oči d anisam razaznala zenice, prelepe usne bile su čvrsto stisnute, a obrve nabrane, nos se crveneo od nečega, ako i obrazi, ali izgledao je, izgledao je kao d amu je svejedno.

možda mu je sve vreme i bilo svejedno.

ne sećam se kako sam došla do stana niti šta me je mama upitala, znam da je bilo nešto vezano za oproštaj i neku devojku koja je dostavila neku knjigu.  Okupala sam se i ispeglala kosu, pogledala sam s eu ogledalo, a zatim sam stvaila glavu pod slavinu.

-Ne shvatam zašto vi devojke peglate kovrdžavu, a uvijate ravnu kosu... Zar nije najbolja onakva kakva vam je data?- upitao je sa vrata dok je čekao da završim sa peglanjem.-I ja tako mislim, Nenade.- I ja tako mislim..- promrmljala sam i uzela fen.

Razbarušila sam je dodatno, tako da su lokne i talasi stajali u svim pravcima, njegova kosa je uglavniom takva, sada nam  je kosa iste dužine.

Povukla sam jednu loknu i izašla iz kupatila. Na stolu je bila knjiga i beli papir.

Čula sam da si mu rekla. Žao mi je što je prošlo tako.. Ali, ne odustaj od njega, jer nekada, nekada onima koji leče je najpotrebnije lečenje.

Rekao je da si gledala ovu knjigu. Pročitaj je, mislim da će ti značiti da shvatiš, jer knjige su iskustva koja nikako drugačije ne bismo dobili.

Volim te,

Milica.Uzela sam knjigu u ruku i krenula u sobu, u peškiru sam legla na krevet i otvorila je, kao i očekiano posveta, nema ponovnog naslova, nema ničega, samo posveta.

Demonima u ljudima,

Ljudima u demonima,

Anćelima u gardu svečanom,

Stanite, utihnite, jer sada prolazi ono što nikada niste spoznali,

Čuvajte mi moju Ljubav,

Jer on je sada na boljem mestu

Nina

Zaplakala sam i sklopila knjigu. Zaplakala sam tako jako da mi se činilo da se moja čitava soba trese, osetila sam kako me neko povlači u zagrljaj, ali to nije bio zagrljaj koji sam želela.

- Hej, hej, sve je u redu...-  šaputala je, laže, ništa nije u redu- Ako želiš ne moraš d aideš, možeš d aostaneš ovde, spremiš prijemni za prava...

Ustala sam iz njenog krila i okrenula seka zidu.

- Ne... Ja moram da odem..- rekla sam stisnutih pesnica i okrneula se ka njoj-  Ja ovde nikada neću biti srećna.

Gledala me je u neverici, a zatim sklopila oči.

- od trena kada si prvi put zaplakala u mom naručju, od tog trena sam znala da si drugačija, i znala sam, negde duboko sam znla da ćeš otići jednog dana, samo..- stavila je ruku na srce- Nisam mislila da će doći tako brzo... Čini mi se, čini mi se kao da ima još toliko toga da se uradi, kao da nismo stigle ništa da uradimo, ti i ja, tata, ti i ja, naša porodica, kao da smo..

- Mogli smo, mogli smo mnogo više, ali ni tada ne bi bilo dovoljno..- opet mi je teško da govorim- Ja ovde ne pripadam...

- znam...- osmehnula se- To je rekla i ona devojka, Milica mislim, kada je bila danas.... Čudno je, znaš, kada drugi ljudi bolje poznaju tvoje dete od tebe... Mada, nisam se ni trudila da te upoznam.. Bojala sam se..- priznala je sa slomljenim osmehom- Bojala sam se da ću videti sebe u tebi i da će te to usporiti.- priznala je  zaplakala.

- Mama..- prišla sam i zagrlila je.

Ne volim je, to sam već rekla, ali znam da nije loša osoba, ni malo nije loša osoba, samo je uplašena, vrlo uplašena i to je u redu. Svi se nečega boje, taj strah nas održava živima, ali takođe nam pomaže da postanemo jači, jednom kada postanemo svesni da sao kao jači možemo d auradimo neke stvari, i da kao jači možemo da se perutimo krilima koja će nas nostiti, da padnemo, i da znamo d aiako udarimo o dno postoji šansa da se dignemo, postoji deo nas koji će se dići, jer čak ni smrt ne zaustavlja. Kada umremo ostaju uspomene koje žive, ostaju sećanja i niko nikada nije stvarno zaboravljen, jer prenosi se, ako ne ime, onda samo dlić sećanja i tako uvek, sa trena na tren. I mi živimo sa vremenom koje postoji radi nas, a ne mi radi njega, jer vreme ne znači zvezdama, one su večne, uvek ponovo rođene, vreme ne znači kometama koje znaju da će nestatati, vreme znači samo ljudima koji žele da ga promene.

- Hajde da se spremim za ovo veče!- rekla sam kroz osmeh, iako su se suze slivale niz ugao usne.

- Hajde.. Budi srećna, od noćas..- poljubila me je u čelo.

Haljina nema rukave, crvena je, iste nijanse koje je i krv, ali opet malo drugačija, ispod grudi sam stavila kaiš sa načivenim perlicama poput biserima, da me strukira, obula sam bele štikle, Ana ih je isto napavila. Mislim da je sandala pravilniji izraz, svega su pet centimetara visoke sa silikonskom štiklom i dnom, potpuno otvorene sa belim kaiščićem koji ide oko zgloba, tri puta i provuče se kroz njih kako bi se zakopčalo, prednji deo, koji deolazi kod prstiju je napravljen od šest linija koje se povezuju u cvet sastavljen od perlica, crvena haljina je imala šlic, sedela sam nervozno na stolici dok je milica stajala iza mene i nameštala mi kosu, haljina je je rađena po grčkom modelu, da dubokim dekolteom i njihovim rukavima, nakim, ali zbog moje građe Milica je to izmenima, ubacila je čipku, tako da su rukavi ravno sečeni kod ramena, a dekolte manji, sa dovoljnim otvorom za ogrlicu, pozadi, na gola leđa Ana je zašila crvenu vodenu likrnu u vidu polu plašta tako da bi sevideo duboku izrez koji je išao do mojih kukova, ali ne i dalje, to je bilo prekriveno.

- Gotovo.- Milica je špažljivo rekla.

Jedva da smo progovarale, drago mi je što me ne tera da pričam o tome.

Pokupila je moju kosu u punđu kroz koju je provukla žicu sa perlicama, tako da su s eone videle, kao posute po mojoj svetloj kosi, sa svetlim tenom.

- Sva sijaš.- dodala je i popravila bisernu ogricu, nasledsvo moje pra, prabake sa mamine strane.

- Hvala.- rekla sam.

Na tren je napravila bolnu facu, kada sam se okrenula da je pogledam već je zvala svog verenika.

- Milice?- upitala sam.

- Trebalo bi da idemo.- rekla je- Znaš.. Potrudiću se da te ispratim ujutru. Prelepa si.. Lepo se provedi.. Vi... Vidimo se..- nasmejala se i krenula za Kainom držeći se čvrsto za njega.

Klimnula sam glavom i izašla iz sobe uzimajući tašnicu sa telefonom i parama da platim slike.

- Prelepa si..- tata je držao foto aparat ponosno.

koliko god da su nesnosni i vrlo glasni i bez šiokih pogleda na svet umeju da budu simpatični. Osmehnula sam mu se i dozvolila mu da me fotografiše.

Dovezli su me ispred restorana i ostavili, ne želim da me guše više nego što je potrebno, ne želim opet da plačem.

- Dunja!- videla sa Jelenu.

Njena ljubičasta, kratka haljina je pokakivala dok je išla ka meni, ajko me je zagrlila- Čula sam od profesorke da su te primili! čestitam!- rekla je i poljubila me u obraz.

- Opa, Dunja!- Tanja je rekla.

- Izgledaš prelepo..- udelila sam joj kompliment koji nisam mislila, ona je uvek potpuno doterana tako da ja sada ne vidim veliku razliku.

- Znam!- nasmejala se- Nego, ko ti je pratilac?- naslonila se na svog pratioca, a ja sam shvatila da su sve oko mene parovi.

- Sa mnom!- Jelena se javila i uzela me za ruku.

Danas kao da sam druga osoba, shvatam stvari koje ranije nisam. Tanja, Dragan, Anja, Miloš, svi oni, oni me ne žele zbog mene, oni me žele jer misle da mogu da me kontrolišu, druže se sa mnom jer me sažaljevaju, nisam pričljiva osoba, niti previše volim da izlazim, ali sve to radim zbog njih. Poput filma u mojoj glavi su se odigravale scene svih puta kad ame Tanja prozivala, zajedno sa nevenom pokušavajući da me uvredi, kako bi se drugi smejali, a ona na kraju dodala da se šali, on, Dragan, niko od njih nije bolji od Nevene, ako išta svi su isti kao i ona, svi sem jelene, nju nije briga. Nikada je i nije bilo, uvek je bila nezavisna, čvrsta kao sena, a opet toliko dopadljiva, njoj sam bila potrebna samo ja, ne zbog mene same, opet, već zato što je želela nekog, ali ne zameram joj, i meni je ona bila potrebna, jer i je prijala, hladna glava i odlučna reči, uvek je bila čvrsta, evo i sada.

Tanja se nasmejala na Jeleninu izjavu, to je podrugljiv smeh, čini mi se d aje ovo prvi put da ga koristi, ali kao da sam ga pre ula, da, uvek se tako smejala oko mene.

- Vreme je da uđemo!- Neko je povikao i ja sam skinula osmeh sa lica.

Obećala sam sebi da se više neću pretvarati, ali eto me opet, smejala sam se sa njima, ne, oni su se smejali meni, ali zašto? Zbog tog osmeha, jer sam izgledala kao glupa plavuša, svih ovih godina sam sebe unižavala, čitavo vreme sam od sebe pravila budalu, a da to nisam ni znala.

- Ovo će biti suga noć.- rekla sam i telefon i je zavibrirao.

Jelena je klimnula glavom i stala u red da uđemo.

Pogledala sam, novi mejl.

[email protected]

Lepo se provedi! Meni su počeli trudovi, mi smo na putu za bolnicu. Nću moći da te ispratim, ali ću poslati kaina da te isprati umesto mene, imam poklon za tebe.

Ljubim te!

MilicaNeki ljudi ne prestaju d ame iznenađuju, pored sve svoje muke ona se meni javila, pogledala sam iznd ovog mejla i setila se slika, otvorila sam prethodni dok smo s epenjali uz stepenice, još dva para pre nas, pa ulazimo. Otvorila sam poslednju sliku koja se još nije učitala.

- Si ti zajedno sa Nenadom?- jelena je pitala.

Okrenula sam se ka njoj i podigla obrvu.

- Ne, ne sviđam mu se...- rekla sam istinu.

- Sigurno, videla sam kako te gleda, od trena kada smo se upoznali, videla sam kako te gleda, kao da si čitav njegov svet, to je znaš, onaj...- dalje je nisam čula, slika se učitala.

Njene reči nisu bile potrebne jer je slika govorila sve, ja sam se svađala sa kainom oko građe planinskih venaca dok je nened sedeo iza mene naslonjen na sto. Sećam se svih reči koje sam rekla Kainu, njegovog polu osmeha dok ej gledao kako objašnjavam, i Nenadove ruke u mojoj kosi dok ju je milovao, a sada sam mogla i da vidim, kako oslonjen na jednu ruku gleda u mene dok ja mlatim rukama zajapurena i razjarena Kainovim provokacijama, njegove oči sijaju i osmeh igra na njegopvim usnama, gleda me isto kao Kain Milicu, gleda me, kao što je Jelena rekla, kao da sam njegov svet.

- Ja...- rekla sam kada sam čula povik.

- Dunja!- trznula sam se i pogledala u jelenu.

- Znaš, da si samo ranije shvatila mogle smo biti najbolje prijateljice..- rekla je- Ali nema veze, sev najbolje u Francuskoj.- okrenula se- Idi, čeka te.

Klimnula sam glavom i zagrizla usnu pre nego što sam se okrneula.

parovi koji su bili iza nas su se razdvojili dok sam trčala, podigla sam haljinu kako bih lakše sišla niz kilometarske stepenice, dole, ka njemu.

Trčao je do njih, u tamno plavom kaou, košulji i farmerkama, kosa mu je bila razbarušena, a motor automobila i dalje gorio, ako se zadrži malo duže rizikuje da ga sretne policija, ali to nije bitno, jer je došao, došao je.

Došao je.

Ta pomisao me je zaustavila na trećoj stepenici od dna dok sam teško disala, osetila sam kako su mi dva pramena sa obe strane ispala i uokvirila lice. Bol u meni se rađao dok me je on dostizao.

Ako je došao to znači da mu je stalo, ako mu je stalo to znači da će patiti, a ja to ne želim.

Zaustavio se dve stepenice ispod mene, bila sam viša od njega dok je on pognute glave hvatao dah. Njegove ruke su obuhvatile moju mišicu. Pomalo grubo, ali pritisak nije boleo, već dodir, žar koji je ispuštao, spaljivao me je hiljadu puta dok napokon nije digao glavu i koraknuo na još jednu stepenicu, sada smo bili iste visine.

- Zovem se Nenad Mihajlović, imam dvadeset i jednu godinu, student sam treće godine psihijatrije, jedinac sam. Mama je umrla na porođaj, moj tata i njegova žena su me prihvatili, pošto ona nije mogla da ima dece, umrla je u saobraćajnoj nesreći kada mi ej bilo pet godina, od tada je moj tata počeo da pije.- zastao je i privio me uz sebe- Kenuo je da me tuče i zaključava samog u ostavi, sve dokle moj deda nije saznao za to. Uzeo me je po svoje okrilje, a moj tata se ubio sledećeg dana, ugušio se mojim plišanim zecom, stavio ga je u usta kada se obesio.- poželela sam da ga prekinem, ali nisam mogla, samo sam slušala kako govori, upijala sam njegov glas, odzvanjala u njegovim rukama, osećala sam se kao u kavezu, ne, kao u gnezdu, na sigurnom, nisam mogla da se pomerim dok je on govorio, i govorio, nije prestajao da govori- Nikada sebe nisam krivio za to, u stvari jesam, krivio sam sebe, ali samo kada sam bio sam, tada bih čuo glasove, osuđivali su me, nazivali detetom kurve, jeste! Spavala je sa muškarcem iako je znala da je bio oženjen, zadržala je njegovo dete i ucenjivala ga, a onda je htela da pobaci, da me ubije, krneula je da pije pilule, nije me želela, zato nije ni otišla u bolnicu, porodila se u svom iznajmljenom stanu i umrla, našla me je gazdarica stana dan kasnije kada je tražila moju majku da uzme kiriju. Bio sam dete kučke, žene koja je patila, ali ja nisam nosio njene grehe, nisam rođen da nosim grehe svojih roditelja, već samo svoje, tome me je učeio deda. Bio je to hrabar čovek, očinska figura, a baka, upoznala si je, to je bila najdivnija žena koja je koračala zemljom, satkana od paperja i nečeg divnog, žena koja lebdela. Njih dvoje su me odgajali i zalečili sve rane, sve one koje sam im pokazivao. Kad ami je bilo deset godina deda je umro. Ponovo sam ostao sam, baka se razbolela i samoća je postajala sve gora, nisam imao razloga da živim, a onda se pojavila Jelena, kao mlađa sestra, ušunjala se sa sopstvenom tamom u moj život i naterala me da joj pomognem... Umrla mi je, pa na rukama..- rekao je.

- Molim te...- projecala sam i anpokon pokrenula ruke da ga zagrlim.

- Posle saobraćajne nesreće njen verenik, Nikolas je bio u težem stanju od nje, trebalo mu je novo srce, a jelena, O moja Jeca.. Ona je, ona je iščupala svoje kablove od uređaja i pocepala zašivene rane, vrištala je kada sam pokušao d apozovem sestru, anterala me je da joj donesem formular za dobrovoljno davanje oragana, naterala me je da se zakunem da će on dobiti njeno srce, naterala me je da je držim dok je krvarila i dok je sestra zvala doktore, naterala me je da obećam, da ću nastaviti da sklanjam tugu iz ljudi, jer...- zajecao je i jače me stegao- A onda, onda si ti ušla u moj život i ja sam poželeo d aispunim to obećanje, pomutila si mi pamet i naterala me da se vežem za tebe, iše nego što sam želeo. Malo, po malo podvlačila si mi se pod kožu, terala me da gorim i da se ledi milion puta, da se navučem na tvoj miris, davao sam ti svoje majice d aspavaš u njima, samo, samo kako bi mirisale na tebe. Stalno smo se slikali jer sam znao da ćeš jednog dana otići. Zavole...- nije mogao dalje, počeo je da plače toliko jako da smo s eoboje tresli, dok su njegove ruke stezale materijal moje haljine. Držala sam ga, podjednako jako dok su sve njegove reči pravile mozaik u mojoj glavi, sva njegova osećanja su nailazila na moja dok sam tiho plakala, suze su išle, ali moj glas ne, nestao je u potpunosti i ostavio me samo da slušam kako plače na mom ramenu, nema da mu ikako pomognem.

- Došao si..- napokon sam uspela da kažem.

osetila sam kako se ukrutio kako bi se meko nasmejao, sasvim malo, pre nego sto se još jedna suza skotrljala niz moju haljinu.

- Došao sam..- rekao je.

- Dobro je..- odlučnije sam rekla- Jer sam ja jedina bez pratioca.

Opet se nasmejao, ovog puta bez suza i uspravio kako bi gledao u moje oči, a ja u njegove crvene, a toliko nežne, da upravo ovakvih se i sećam, prepunih nežnosti i dobrote.

- Da li bi mogu da imam ovaj ples?- upitao je i posegnuo u džep za telefonom.

Namejala sam se, a koža na obrazima se zategla od suza i šminke.

- Naravno.- rekla sam i on je pustio muziku i uzeo moju ruku.

_______________________________________________________________________

Izvinite što mi ovoliko trebalo, ali ovaj nastavak je tako zahtevan i ne želim da ga pokvarim, on je takođe izuzetno bitan.

Sutra novi deo!

Slika: kako se Dunja menjala kroz priču.