Pitam se koje li je od nas dvoje prvo zaspalo. Verovatno ja. Da li mu je udobno sa mojom nogom pod njegovim kukom? Nagla sam se ka njemu. Izgledali smo kao deca. Njegova glava blizu mojih grudi, moje noge polu skupljene, jedna ispod, a druga preko njega, njegove su bile skupljene ispod mene, nisu me dodirivale. Potpuno smo obučeni, isto kao posle treninga. Ruke su mu opuštene preko mene, kao i moje preko njega. Želim da ga privučem. Osetila sam kako se približava, krenuo je da se okreće, okrenuo me je sa sobom, mene na leđa i legao između mojih nogu sa glavom između mojih grudi i ramena.

- Dobro jutro...- obrazi ne da su mi bili crveni, nego su pretili da eksplodiraju.

- Ne... Nenade...- mucam dok pokušavam da ga odguram sa sebe.

Nije težak, ni najmanje, zapravo udobno mi je pod njim, ali se bojim da će čuti. Čuće kako mi srce preskače dok se trka sa kazaljkom na satu koja nepomično klizi.

- Još malo mi budi jastuk.- znam da je pospan, to me plaši.

Stavila sam ruku u njegovu kosu i masiram je dok je on mirno disao, kako može da bude tako miran? Noge me bole od ovog položaja, osećam svaki deo njegovog tela kako me greje.

Sve se kovitla u meni i želim da uradi nešto, bilo šta, da se nasmeje, da me poljubi, bilo šta, jer ne mogu više!

- Nenade...- pomazila sam ga po kosi.

Prevrnuo se na leđa i pustio me, ali je koristio moju ruku kao svoj jastuk.

Polako sam se izvukla iz njegove sobe i krenula ka mom stanu. To barem planiram, ali ne pre nego što mu napravim doručak. Nenad zna da kuva, to sam saznala uz ukusne palačinke od kakaa i viršle probodene špagetama, ali voli kada neko drugi sprema, deluje sigurnije. On je, kao što je i sam rekao, umetnik. Eksperimentiše, igra se, tako sve radi. Ali opet, njegov pogled kada čita, oči koje se šire, zenice koje gutaju slova, iznervirani uzdasi, naglo sklapanje knjige i tapkanje po sobi samo kako bi razmislio o situaciji junaka, skriveni bol na svaku smrt, osmeh koji je cimao njegove usne na gore kada bi se desilo nešto srećno i taj perverzni pogled dok gricka donju usnu i krišom gleda da li ga iko posmatra. Da, ja ga posmatram, kao sada. Dok leži i prstima traži nešto po jastuku mrmljajući, stavila sam kajganu i sok od limuna na stočić do njega i poljubila ga u kosu.

- Ne idi... Ne ostavljaj me...- razaznala sam te reči dok se pružao preko čiste bele posteljine da zagrli crni jastuk.

Osmehnula sam se, to nije bio košmar. On stalno priča u snu i to me izluđuje, obično spavam mirno, ali pored njega živa ne bih ostala dok se on bacaka i daje mi mini srčane udare svaki put kada progovori pored mog uha, ali... Zagledala sam se u njegove prste koji su držali jastučnicu, to je mesto gde bih najradije spavala.

Zatvorila sma vrata njegove sobe i krenula ka stanu. Uzela sam telefon sa stola i krenula dole. Otvorila sam vrata i shvatila da čitavu noć nisam bila u stanu. Nije me iznenadilo kada se nameračila na mene iz dnevne sobe i pribila me uz vrata, ali sam zadrhrtala. Mrzim što je se bojim, to je valjda jer ne bih imala gde da spavam da je nema. Bolelo me je što je to istina. Okrenula sma glavu kada se izdrala na mene.

- Gde si bila!?

- Kod Nenada.- ženo, navikni se, nije ni prvi ni poslednji put.

- Da li znaš kako te komšije gledaju!?- ovo je bilo novo.

Izvila sam obrvu i čekala da me pusti dok su mi se pesnice stezale i opuštale, pretvarale u belu masu, a dlanovi pekli od zarivenih noktiju.

- Svi misle da spavaš sa njim!

Da li je ovo ista žena koja mi je pre samo mesec ili dva rekla da želi da menjam momke kao čarape i kulturno me uputila da treba da spavam sa njima? Slike od one noći kada sam izgubila nevinost su me naterale da napravim grimasu dok sam pokušavala da se suzdržim od vikanja.

- Pa? Ti, ja i on znamo da to nije istina, drugi nisu bitni.- rekla sam.

- Dunja!- imam loš predosećaj- Imaš još samo mesec dana škole, nemaš vremena za njega.- izvila sam obrvu opet i odgurnula je nežno.

- Nemam vremena?- pitala sam.

- Prijemni nisi spremila!-viknula je i podigla ruke.

Da, naravno o ovome je reč. Umorna sam do toga. Imam knjigu da pročitam, nešto da radim što nije ovo. Coknula sam i ona me je iziritirano pogledala.

- Prekini! Ti ne znaš koliko me nervira što ne shvataš ništa ozbiljno! Stigla nam je ponuda za maturu! Na kućnu adresu! Nikome to ne šalju! Izgleda da si ti odbila da ideš na maturu, a da nam nisi ni rekla! Zar se ne sećaš!? Obećala si mi da ću ti šiti najlepšu haljinu na svetu!

Ne želim haljinu, ne želim maturu, želim da se sve ovo završi, ovaj pritisak, ovaj bol, sve. Ćutala sam dok je vikala i pozivala se na prošlost. Kao prvo, ona je rekla da će mi šiti haljinu nakon što sam na malu maturu u osmom razredu išla u pantalonama. Ne bih mogla da zamislim bolju priliku i pristojniju za nekog od trinaest, skoro četrnaest godina, a ne štikle, šljokice i dekoltei prepuni čarapa.

- Dobro.

- Budi zainteresovana Dunja, barem jednom u životu!- kao da me je neko ošamario. Okrenula sam se ka njoj i u njenim očima se pojavilo nešto što nisam mogla da prepoznam, pre nego što me je pustila u sobu.

Bilo je kao u nekom filmu, sada sam ja bila glavni junak i sve se vrtelo oko mene. Do sada sam imala osećaj da sam posmatrač, nemo lice samo sa osmehom, ali sada, sve kao da je krenulo da se vrti oko mene. Da li je istina? Da li nikada nisam zainteresovana? To je vreovatno odgovor zašto nemam pravog prijatelja ili dečka.

Privukla sam kolena ka grudima. Ne volim ovaj osećaj, ne sviđa mi se ova praznina.

Odahnula sam i ustala, moram nešto da radim, ali bez energije sam. Stomak mi krči, ali neću da jedem, ne mogu, nemam apetit.

Sedela sam i čitala knjigu kada sam zapazila reči.

Obojica su znala tačno ko je ko.

On je znao da je pred njim Hjudan, znalac svega, najpametniji i učeniji čovek zemlje, krtica koja zna svaku tajnu, a opet čovek njegovog plemena. Izbledeli znakovi po njegovom telu su to dokazivali. Bili su izgrebani, spaljeni, kao da su bili njegova sramota.

"Dakle?" bacio je majicu na pod, bela bluza ga više nije sakrivala.

"Znao sam," ratnik je odgovorio, "Znao sam od trena kada si ušao u naše selo!" Besneo je, ali je bilo pobede u njegovom glasu.

"Šta si znao?" pitao je Hjudan sa interesovanjem.

On je uvek bio čovek iz senke, ne zbog svog slabog fizičkog izgleda, koliko zbog činjenice da je želeo da ostane skriven, iz njemu ličnih razloga.

"Jer si je gledao kao tokom venčanja!" pljunuo ga je u lice.

Lice Hjudana nikada nije poprimalo emocije. Bio je bliži knjigama koje je obožavao nego ljudima, ali u tom momentu njegovo lice se iskrivilo u bolu.

"Rekao sam Derenu da to ne radi..." rekao je. Nemi psomatrači, sluge nisu znale šta se dešava u ovom polu dorečenom razgovoru.

"Ti si taj koji mu je rekao da je siluje!" ne postoje lanci koji mogu da zadrže prave emocije.

Pukli su pod njim dok je on pao na kolena i zajecao. Hjudan nije razumeo, mislio je da ga je zaboravio, trebalo je svi da ga zaborave.

"Ostavio si je trudnu," ponavljao je, "ostavio si je da je ponovo udaju, da joj drugi napravi dete i da umre, a onda si gledao..." Plakao je svim suzama sveta, koje su svaka u sebi nosile po jednu boju. "Gledao si kako umire sa nerođenim detetom u sebi, dok je tvoj stariji sin goreo, goreo na stubu pred očima svoje majke!"

"Oni su bili greška! Tvoj narod je greška!" vikao je već na nogama, spreman da ga rastrgne samim pogledom, ali se umirio. Ne zbog spokoja emocija, već suprotno, strah je utonuo u njegove kosti od pogleda.

"Mi smo te primili, prihvatili u naše naručje nakon brodoloma, dali ti moju sestru! Udomoli te!"

"Nikada nisam ni bio na brodolomu!"

Tajne, jedna po jedna, napuštale su svoje kovčege i letele dok su oštre reči parale vazduh, a sve što je Hjudan video bila je laž. Najveća laž koju je ikada izgovorio. "Mrzim te. Nikada te nisam voleo", reči koje su sa bolom bile na njegovim usnama onog dana kada su poharali nejgov bivši dom, samo što ga on ovog puta nije branio, napadao ga je.

Sklopila sam knjigu i obrisala suze. Postoji nešto u ovome što me pogađa, ne znam tačno šta, ali tu je. Stavila sam ruku na grudi, proganja me. Ustala sam i izvukla papir sa crtežom ispod jastuka. Stranac sa čudnim očima.

Sela sam za sto i pogledala u daljinu, kroz prozor. Moram da ispravim oči, nisu nekako za njegovo lice, previše su ozbiljne. U trenu sam videla svoj odraz i zamrzla se. Skrenula sam pogled kako bih ga vratila. Istina je.

Sve u meni me guši dok od same sebe pokušavam da čuvam tajnu. Sklopila sam oči i ustala.

- Gde ćeš!? - pitala je dok sam izazila kroz vrata.

Zašto već jednom ne umre?

- Da se prošetam.

Pozvonila sam i stisla pesnice.

- Hej!- izgleda da sam ga opet presrela u tuširanju.

- Nenade...

- Da?

Teško mi je da govorim, da prelomim reči.

- Ja imam još mesec dana do kraja, pa znaš... mislila sam... Ovaj...- pređi na slučaj Dunja!

Gleda me tako zabrinuto i spremno da me zagrli. Osećam kako sam spremna da pokleknem ako me zagrli, ako mi pruži utočište, ali moram ovo da odradim.

- Zašto.. Mislim, ne znam... zašto ne bi... ovaj...- počešala sam vrat.

- Dunja, sve u redu?

Ništa nije u redu.

-Mhm... Samo... Ovaj... Htela bih da se tih mesec dana posvetim školi.- rekla sam i on je shvatio.

Na tren je pokazao bol, ali toliko brzo da nisam mogla ni da se izvinim.

- U redu je!- ne smej se!- Uči!- potapšao me je po glavi.

Ne puštaj me!

Želim da vrištim dok odlazim, želim da se vratim. Želim da mu priznam sve. Želim da mu se ispovedim, opet. Da pričam o mom razumu koji me napušta, da priznam koliko mi nedostaje, ali nisam mogla. Samo sam mogla da se okrenem i pustim suze.

Tako je bolje Dunja, odalji ga dok ne bude prekasno.

- Volim te...- ostalo je da visi u vazduhu pre nego što me je zvuk zatvaranja vrata preneo.

Znam da je pričao pre nego što je zatvorio vrata, ali sam samo ove reči razumela. Uhvatila sam se za majicu i pognula glavu tako da su mi se suze slivale niz dekolte dok sam pokušavala da pobijem jecaje.

I ja tebe.

______________________________________________________________________________

Žao mi je što ste čekali, ali napokon nastavak. Na slici je kako su njih dvoje spavali. Slika je fanart za nima K! ili Project K!, preporučujem ga kako bi ste se opet slomili i izgubili svoj um u pokušaju da shvatite ko je ko i zaljubili se u sve likove.

Što s epoglavlja tiče, eh pa... Približava se kraj, zar nije to divno?