Umorna sam. Druga nedelja posle prolećnog raspusta prolazi i ja ne mogu više. Časove kao da nemam i to me ljuti. Ništa ne učimo, a onda će dve nedelje pred kraj da mi zveknu sve kontrolne i pismene.

Izdahnula sam dok sam ulazila u biblioteku.

- Moramo da prestanemo da se ovako srećemo!- podigla sam pogled sa poda i srela se sa Miličinim.

Bela tunika joj je padala na stomak dok se smejala.

- Uhodiš me?- nasmejala sam se.

- Uhodiš ti mene! Ni svoju staru školu ne mogu da posetim!- nasmejala se.

- Ti si išla ovde?- pitala sam dok nas je bibliotekarka gledala, ionako nema nikoga.

- Da, ti ideš ovde?- klimnula sam glavom i ona se nasmejala.

- Bila sam da doniram po tri primerka od svake knjige.- objasnila je i pokazala na gomilu knjiga koje su bile na pultu.

- Ja sam samo došla po novu lektiru.- rekla sam i krenula ka pultu.

- Imaš vremena za kafu?- pitala je- Prijalo bi mi da se odmorim.

Klimnula sam glavom.

- Da, imala sam pet časova.

Dok je ona srkala sok od pomorandže ja sam se davila u energetskom piću, moram da ostanem budna. Pod rukom je bila crvena svevka u koju bi svaki tren nešto zapisivala.

- I dalje si pri pravnom fakultetu?- pitala je i pogledala ka bašti u kojoj je padao mrak.

- Da, ne znam gde bih drugde.- automatski sam odgovorila.

- Zaista?- ume da me pročita sa lakoćom.

Zastala sam.

- Zapravo, oduvek sam volela da prevodim. Išlo mi je lako, prirodno da pretačem tuđe reči.- zvuči smešno, ali je tako.

- Raumem, ja imam diplomu prevodioca, ali nikada nisam mogla tako lako to da radim. Treba mi vreme i užasno mnogo koncetracije.- nasmejala se.

- Volim i istoriju, mislim više mitove i legende. Kada bih mogla, bavila bih se samo time.- uzdahnula sam.

- Mogla?

- Mislim, nema fakultet za to.- nasmejala sam se.

- Nema, ali to možeš da proučavaš na osnovu nekog drugog fakulteta, znaš, uz filozofiju, književnost, istoriju... Svet je prepun opcija.

- Znam, ali... Kao, kao da za mene nije.- uzdahnula sam i stegla limenku.

- U čemu je problem?- pitala je obazrivo.

- Tu pred njihovim očima ona se raspadala...- citirala sam citat koji sam poslednjih meseci pisala iznova i iznova. Reči nisu gubile smisao, idalje su mi bile nepoznate.

Klimnula je glavom kao da razume. Ljuti me, kako može da razume?

- Grešiš.- srknula je malo soka- Postoji neko ko to savršeno dobro vidi i ko želi da te razume.- dodala je i pogledala me preko čaše.

- To nije ono što želim...- skrenula sma pogled.

- Ne volim da ovo govorim, ali sebe smatram umetnikom, i kao umetnik oko sebe vidim dela. Neka jeftino napisana u skupom ruhu, druga pohabana, ali prelepa tajni, a treća poput najmračnijih aleja koja u sebi kriju nešto bleštavo. Ti si ta treća grupa, i videla sam vas jednom, ali pored njega ti zračiš. Opet, kao umetnik vidim sva osećanja oko ljudi koje drugi, a ni oni sami ne primećuju. Zračite energijom, povezani ste, previše za tvoj ukus.

- Ti me to analiziraš?- podigla sma obrvu.

- Ja posmatram sve oko sebe, onu devojku koja nekog čeka i boji se da će ostati sama. Način na koji gleda okolo pognute glave govori sve. Onaj zaljubljeni par koji ne može da skine ruke sa sebe i oboje žele odnos, ali se on plaši jer je ona iskusnija. Šankera koji je očigledno homoseksualan, po načinu na koji gleda momka pored zida koji čeka nekog. Pokušava da shvati da li je zainteresovan, ali momak pored zida čeka svog prijatelja koji je opsednut klađenjem. A ti...- njene oči su zasijale kada me je videla- Ti si u konfliktu. Ne prepoznaješ se pred ogledalom jer si toliko dugo bila neko drugi i pokušavala da izbrišeš sebe. Imaš problema sa besom, tvoje stiskanje leve pesinice ispod stola mi to otkriva. Podla si puna mržnje, tražiš mir, noćima ne spavaš, nedovoljno pudera ne sakriva podočnjake, od nervoze ti iskaču bubuljice, a najviše te nervira jer nemaš kontrolu nad sobom.- završila je i iskapila sok.

Izvadila je novčanicu od petsto i stavila pod čašu.

- Ja častim, sada me izvini, trudnička bešika me ubija.- nasmejala se- Ne budi iznenađena, samo treba da teoriju o ljudskom telu koju svakodnevno viđaš primeniš. Verujem da si talenat, a da... Budi ono što jesi, Dunja.- ustala je.

- Milice.- pitala sam- Ja... Treba mi savet.

To me je mučilo danima. Mogućnost, a opet strah koji me zatvara.

- Onda me prati do toaleta, bešika će me izdati.- naasmejala se i uzela torbu.

Krenula sam za njom.

Sigurna sam da me i Nenad ovako vidi. Ogoljenu, baš kao i ona, ali me niko nikada nije ovako ogolio kao ona; javno, da čujem kako me druge oči vide. Ne znam šta je ovo stvorilo u meni, ali poželela sam da ogolim nju, da ogolim sve ljude oko sebe i da se tako ogoljeni zajedno upoznamo. Da vidim šta se krije iz Nevene, Jelene, Tanje, Miloša, Dragana, čak i Nenada. Ne, zapravo njega ne bih želela da ogolim. Želela, ne, želim da se on sam ogoli, da me pusti unutra, ali opet, ja njega ne puštam.

Možda je tako i bolje, ali zašto onda toliko boli? Svaki pokret ka njemu je bolan, misli o njemu su bolne. Fizički jer u rebrima me nešto zboli, srce zalupa, a pluća ostanu bez vazduha.

Ostala sam pred vratima stana. Mogu da kažem da sam očekivala taj odgovor od nje, to me ne čini ovako deprimiranom, čini me buka. Čujem ih kako se svađaju, kako komšije pojačavaju muziku, vidim kako komšinica Lela sa sprata iznad zatvara vrata, htela je u šetnju, ali bi je bilo sramota da sretne nekog od mojih kako izlazi. Oguglala sam na svađe, sa godinama se i to desi, ali trenutno samo želim mir, tišinu i treptaj sna. Samo treptaj, više ću dobiti kada se sve ovo završi.

- Hajdemo.- opet je poput duha, nečujan.

Obuhvata me oko ramena i vodi kod sebe. Daje mi knjigu, treću iz kolekcije, i sprema večeru dok se smeštam u fotelju koja je postala moja.

Belim radama na poljima,

Jorgovanima u baštama,

Ružama u vrtovima,

Svom cveću,

Čuvajte mi mog Džesija

Jer najlepši cvet je uvek prvi ubran

Nina

Zastala sam i pročitala opet, glavni junak je zaspao na polju cveća. Ustala sam i krenula po drugu knjigu, Daren je umro i on je rekao da izgleda kao da spava, a prva knjiga, ona je počela...

- Shvatila si.- rekao je i stao iznad mene.

- Čekaj, ali šta ovo znači?- pitala sam- najlepši cvet je uvek prvi ubran!?- mučila me je jedna teorija.

- Šta imaš na umu?- ispravio je boru između mojih obrva.

- Pa ovako, kao da pisac, Nina, predstavlja svog Džesija kroz lika u romanu.

- Ne.- odmahnuo je glavom. - Ali dobro razmišljanje.

- Potpio si mi sve lađe.- zahuktala sam.

Nasmejao se i poljubio me u čelo.

Opet, toplota koja prija, ali gušenje, bol i taj nervozni osmeh u stomaku.

Usne, usne mi dotakni.

____________________________________________________________________________

Zznam da je kratko, ali su mi poslednja dva dana toliko naporna da ću izvršiti kolektivno samoubistvo sa svojim junacima iz priča!