Mogla sam da osetim vibriranje zida dok su komšije udarale, mogla sam da čujem kako se moji roditelji svađaju, mogla sam da vidim delove polomljene vaze svuda oko mene dok se voda slivala sa zida jedva koji centimetar od mene. Mogla sam, ali nisam htela. Skupljala sam i otpuštala pesnice, gledala u mozaik pod nogama. Koliko prelepih stvari bi moglo da se napravi od njega, ali samo u oku umetnika. Možda imam takvo oko, ali za mene će to uvek biti polomljena vaza i neće imati nikakvu ulogu sem te.

Pokrenula sam noge, mlela komadiće stakla, saginjala glavu na saksiju koja je prošla kroz otvoren prozor. Otključala sam vrata i pogledala u odeću. Blatnjave patike, neuredno obešen kaput, da tata je bio kod kuće. Neoprane čaše, musavi tanjiri, da ovde je da ostane, dok ga ponovo ne pozovu na teren. A ja, zašto sam ja ovde?

Zatvorila sam vrata kako komšije ne bi gledale, mada već slušaju. Zanimljivije su priče ovako, dok ne znaju, dok samo nagađaju i izmišljaju, ali sve bez dokaza.

- Dobar dan!- otpozdravila sam staricu sa već spremnim osmehom.

- Dobro jutro, Dunja...- pogledala je u mene, a zatim sklonila pogled postiđeno.

Nisam krenula liftom. Draže su mi stepenice. Lansirala sam se niz njih, preskačući po dve dok sam trčala. Vrisak se nagomilavao u mojim grudima, toliko je potiskan. Umesto da ga pustim, preskočila sam pet stepenica do prizemlja. Nečiji lakat je našao moje čelo, a druga ruka moja rebra. Odigla sam se dlanovima.

- Izvini!- povikala sam dok je Nenad trljao potiljak.

Čučnula sam pored njega, dok je moj skok idalje odzvanjao jezivom zgradom.

- U redu je.- nasmejao se. - Udarila si me kao kugla.- dodao je i protrljao mesta koja su ga bolela.

Uradila sam isto.

-  Škola?- pitao je i ja sam klimnula- Da li sam ja to uradio?- pitao je dok su mu se oči mračile.

Pohitao je rukom i ja sam siknula u bolu. Vratio je ruku nazad i obrisao krv o maramu.

- Ma nisi...- ne mogu da mu kažem da se moji svađaju.

Zašto ne bi mogla? Pa sve si mu rekla.

Ovo je drugačije, gledaće me sažaljivo. Možda pozove policiju. Pa šta da radim sama?

Čega se plašiš, Dunja, ionako sve gubiš.

- U snu sam se ogrebala. Mora da si ti sada sam skinuo krastu.- slagala sam brzo i uzela maramicu.

- Hajde, idemo do mene da to središ.- ustao je.

Čini mi se da je shvatio da ga lažem, ali nije reagovao.

- Zakasniću.- rekla sam i pogledala na sat na njegovoj ruci.

- Poslednji dan škole je. Ne verujem da će smetati.- dodao je i povukao me gore.

- O, veruj mi. Reputacija gospođice savršene je upitanju.- prevrnula sam očima.

Lakše se kontrolišem, ali se brzo umaram. Nekad satima sedim na istom mestu. Svaki mišić mi igra i želi da se pokrene, grči se i boli, ali se ne pomeram. Lice mi se umara od grimase koja je osmeh. Vučem se do lifta.

- Umorna?- klimnula sam i naslonila se na njega.

Visoka sam, za devojku sasvim dovoljno, ali on je viši. Moja glava staje taman kod njegovog vrata. Obgrlio me je lagano i pritisnuo svetleći broj šest.

- Bićeš spremna za minut.- rekao je i poveo me do stana.

Uhvatila sam ga za ruku. Odavno nisam imala tu potrebu. Potrebu za bliskošću. Kao mlađa stalno sam držala ljude za ruku ili deo odeće, bojala sam se da se ne izgubim. Trgnuo se na momenat, ali je ostavio da mi ruka bude u njegovoj. Uveo me je u kupatilo i smestio na kadu. Sela sam i sklonila kosu sa desne strane lica. Sa leve sam imala pletenicu, a lagane lokne su padale sa desne, jedna od frizura koju sam našla. Natopio je vatu nečim i krenuo ka mom uhu. Seo je do mene i sklonio zalutale dlake. Vata je bila natopljena vodom.

- Čekaj...- rekla sam i uzela peškir.

Zaštitila sam odeću i vrat, a zatim mu dopustila da mi očisti ranu.

- Baš je gadno.- rekao je. - Ali neće biti ožiljka.

- Student medicine?- pitala sam zamišljeno i gledala u pločice.

- Da sam student medicine već bih te odveo u hitnu.- rekao je kroz nos i alkoholom prešao preko rane.

Nasmejala sam se jadnoj šali, ali je on delovao zadovoljno.

- Spremna.- zalepio je mali beli hanzaplast koji je izgledao kao minđuša na gornjem delu ušne školjke.

- Hvala.- ponovo ta potreba da ga zagrlim.

Otvorila sam ruke i on je rado prihvatio.

- Obuj se. Ja ću da uzmem ključeve.

- Ključeve?- uskočila sam u čizme.

- Vozim te, naravno. To je novo poglavlje naše veze.- nasmejao se- Sledeće su nadmici.

- Već ih imamo, Smrdo.- iskezila sam se dok je on zbunjeno gledao.

- Kuš!- viknuo je napola besan, dok me je gurao napolje.

Zaključao je stan i sa lakim pokretom prebacio preko ramena.

- Hej!- viknula sam.

- Ćuti bre! Smišljam dobar nadimak.

- Nemam deceniju!- udario me je po leđima dok sam se ja smejala.

- Dunja... Dunja... Dunja...

-Da, tako su me roditelji nazvali.- smejala sam se dok je pozivao lift. Spustio me je na pod i pogledao na sat.

- Dvadeset do dva. Stižemo.- namignuo je i pritisnuo dugme za podrum.

Uvrtala sam lokne kose i razmišljala o šišanju dok je on gledao u mene. Ima običaj da to radi. U početku me je prestrašivalo, ali sada sam se navikla na taj pogled koji me analizira, ispituje i proučava. Prišao je negde kod drugog sprata i povukao bledo rozu kragnu moje košulje.

- Lepa je.- izvukao ju je iz nežno sivog džempera i popravio ivice.

- Hvala.- rekla sam pomalo zatečena.

Namestio mi je kosu dok je lift udarao u dno. Ovlaš sam dotakla njegov rukav, prsti su se utisnuli u meki materijal dok sam ga držala, labavo, ali snažno. Osećam se bespomoćno, kao da mi treba vođa. Da li tako treba da se osećam?

Smestio me je u malog Fiata srebrnkaste boje.

- Voliš sivu.- zaključila sam dok je on palio motor.

- Volim.- odgovorio je i izašao iz garaže. - Kada se vraćaš večeras?- pitao je sa pogledom na put.

- Oko šest. Skraćeni su mi časovi.- dodala sam i pogledala u ukras na glavnom retrovizoru.

Bela marama, prašnjava. Stajala je zavezana, a sa njom slika, pripojena spajalicom.

- Može muzika?- prepao me je, toliko sam se udubila da razaznam lica na slici da sam zaboravila na režanje motora i tapkanje njegovih dugih prstiju po volanu.

Klimnula sam glavom i prepustila se muzici. Dodao je gas i ja sam osetila kako letim.

Ne volim da ćutim. To me tera da mislim. A misli mi štete. Uništavaju me.

- Je l' tamo Nevena?- pitao je kada je primetio moj izraz lica.

Klimnula sam. Stoji tamo, okružena plastičarama i papirnim ubrusima u grudnjacima.

- Da je napravimo ljubomornom?- pre nego što sam odgovorila otvorio je vrata i izašao napolje.

Poput senzora za pokret usmerila je pažnju na njega. Odmerava ga dok mi prilazi i otvara vrata. Pružio mi je ruku i izvukao me iz kola. Pustio mi je ruku i ja sam shvatila. Tridesetak ljudi je oko nas i kao da svi gledaju samo u mene. Grizem usnu i dopuštam svojoj ruci da se nađe u njegovoj. Otpratio me je do vrata.

- Deluješ nesrećno.- rekao je i pomerio pramen kose.

- Kao da idem u školu.- odgovorila sam i ispustila vazduh kroz nos.

- Budalo.

- Smrdo.

Nasmejao se i poljubio me u čelo. Usne su kao žar, osećam kako me drži dok promiče sitna kiša, ili je možda sneg.

- Budalo.- rekao je opet.

- Zakasniću.- nevoljno sam se odvojila od njega.

Ponovo sam sama na hodnicima, baš kao u prvoj godini. Sklopila sam oči i pokušala da smirim bes koji se javljao, a ne znam odakle.

- Dunjice!- poželela sam da se upucam.

- Nevena...- osmeh je i dalje zapečaćen.

- Ko ti je onaj homo sapijens?- upitala je podrugljivo.

Poželela sam da podignem obrvu, ali najbolje je da ne ispitujem njeno ponašanje.

- Nenad.- rekla sam mirno.

- O, jedno majmunče je našlo drugo!- iskezila se.

- Majmunče?- sada sam morala da izvijem obrvu.

- Homo sapijens je majmun budalo!- rekla je i nasmejala se.

Nisam mogla da se suzdržim.

- Draga, homo sapijens je čovek. Termin koji ti tražiš je neandertalac, ali ti naravno to znaš pošo si pripadnik njihovog roda.- okrenula sam se na peti i odmarširala.
______________________________________________________________________________________
Ovaj nastavak je posvećen dragoj theturquoisemermaid! Srećan rođendan draga! :* :3 ♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥♥