Voda zaglušuje zvuke iz stana. Sklapam oči u agoniji. Osećam kako mi se sinusi šire i skupljaju. Bol postaje slabiji kako mlaz udara u čelo. Mogla bih ovako večno da stojim, ili barem dok glavobolja ne prođe. Znoj se sapira sa vodom, a para čini disanje skoro nemogućim. Sklapam oči, ne zbog vode, već zbog bola, lakše ga podnosim u tami, a ne u ovim pulsirajućim bojama. Ko stavlja crvenu i drečavo zelenu u kupatilo? Moja majka. Zabacujem glavu i gasim vodu. Moram ovo da podnesem, kao i sve do sada, na nogama. Glava kreće da pulsira i osećam kako mi se telo zagreva iznutra, kako se stvara knedla u grlu i kako imam nešto u nosu, ali svaki put kada pokušam da to izbacim nema ništa. Pritisak raste i ja besno prolazim kroz kosu dok je šamponiram. Ne mogu više da izdržim, povijam glavu i naslanjam je na pločice. Smiruje me, prsti mi ne trnu toliko, osećam kako se vazduh probija do mene. Ali ta vrućina, nepodnošljiva vrućina ostaje, izjeda me i tera me da uključim vodu.

- Zašto si ga pozvala da dođe!?- opet ćemo o ovome?

- Jer je fin?- dodala sam upitan ton.

Njena histerija opet počinje, čudi me što kao mala nije imala bronhitis. Dok čupa kosu i govori kako je kuća u neredu i kako joj treba još najmanje dva dana da smisli pravo jelo ja gledam u vazu. Porculanska je ili keramička, nikada nisam shvatala razliku, sa svetlo plavim šarama po beloj vazni. Kako bi izgledala u ruci, kladim se da je lagana, verovatno bih mogla dovoljno da je bacim da pogodim njenu glavu. Da, to bi bilo lepo, ali posle bih to morala da čistim. Kolika je šansa da mi prepišu psihijatra i da se vadim na ludilo? Sudeći prema ovome o čemu razmišljam, velika je.

Suzbila sam misli i podigla pogled ka njoj.

- Mama...- rekla sam krotko i nagnula glavu na stranu- Špagete su sasvim u redu. Samo nisam želela da večera sam. Znaš, verujem da će ga gospođa Dabić videti kako dolazi, a ako ga ti dočekaš...- kao da je malo dete ugledalo slatkiš, njeno lice je ozario veliki osmeh.

Izgleda da je to tako, takvim ljudima je najlakše da se dodvoriš sa tuđim mišljenjem.

- Misliš da će pričati?- upitala je sređujući raščupanu kosu.

- Mama...- opet sam nagnula glavu- Gospođa Dabić priča kada izbacimo smeće.

- Idi, idi, spremi se Dunja!- rekla je i pokazala mi rukama dok je trčala u kuhinju.

Smešim se tim slabim osmehom i ulazim u sobu.
Nenad ^^
Kai, šta mi kuvaš?

Nasmejala sam se jednoj od brojnih poruka na telefonu.
Kai \(^.^)/
Mama sprema špagete.

Nije mu trebalo dugo da iskuca odgovor. Nasmejala sam se.
Nenad ^^
Mama! Upoznaješ me sa svojima!? O, zar smo dotle dogurali u našoj vezi?

Kai \(^.^)/
Sanjaj. Sanjaj.

Nenad ^^
Samo tebe.

Kai \(^.^)/
Silazi bre!

Nenad ^^
Srećo, ova lepota se ne dobija lako.

Izduvala sam vazduh kroz nos i ustala sa kreveta. Ostale poruke mogu da čekaju. Stavila sam maramu oko čela i od nje napravila traku u koju sam uvukla kosu i napravila punđu, meni se sviđa. Džemper je bio boje kajsije i lančići koji su visili uz njega su mi davali izgled koji je moja majka volela. Obukla sam belu suknju do polovine butina i crne helanke sa crnim čizmama. U našem stanu imamo pravilo, svu obuću peremo da uvek bude čista. Tata ga se nerado pridržava, ali mama i ja istrajavamo. Zamorno je, brisati patike svaki put posle trčanja, dva puta dnevno, ali ako je potrebno radiću i tri puta. Zvono se oglasilo i ja sam popravila kosu. Navika, hvatam sebe kako stalno popravljam kosu kada treba nekoga da pogledam u oči. Otvorila sam vrata i susrela se sa njegovim osmehom.

Bio je to uobičajeni Nenad, u sivom duksu, farmerkama.

- Potrošio si toliko vremena na to?- izvila sam obrvu.

- Sviđa ti se?- raširio ne kragnu duksa i zagrizao usnu pozirajući.

Zgroženo sam odmahnula glavom. Lice mu se rastužilo pre nego što mi je dao bocu vina.

- Uz večericu.- iskezio se zatvorivši oči sa nakrivljenom glavom.

- Hajde šmekeru.- rekla sam i ostavila ga da zatvori vrata.

Ostavila sam vino u kuhinji i uzela predjelo, neku vrstu brusketa u rolnici. Zatekla sam ga kako gleda po stanu, zbunjeno, možda čak i komično.

- Šta je bilo?- upitala sam sa podsmehom.

Setila sam se da nikad ranije nije bio kod mene. Sve boje, sve šare, sva japanska umetnost koju je moja mama primenjivala u stanu mora da ga je zbunjivala.

- Da, ovo je skromnost mog stana. Tako jednobojno i prazno.- odahnula sam skromno dok se on smejao mom sarkazmu.

- Koja je tvoja soba?- pitao je dok je sedao za sto.

- Isto gde i tvoja.- pokazala sam iza sebe.

- Uhu... Komšinice.- namignuo mi je i uzeo jedan brusket.

- Ti si jako, jako čudna osoba.- zaključila sam naslanjajući laktove na sto.

- Dunja... Je l' nam to gost stigao?- kako može toliko da se folira?

Tako je providno njeno iznenađenja kako samo razvlači usta u taj osmeh.

Zašto ja ovo u opšte radim?

Jer ti je majka, moraš da je voliš.

Odmahnula sam glavom i ispravila leđa pre nego što mi to zameri.

Ako roditelji umeju nešto to je da zaborave da su i oni jednom bili kao mi. Pokušavala sam da ne bacim nož na nju i da je ne i zbodem viljuškom dok sam klimala glavom uz povremeno "Mama" i kikot koji je bio potpuno veštački.

- Idem po dezert.- oglasila se i ustala hitro.

- Ne znam kako ne primećuje tvoju grimasu.- nasmejao se.

Prevrnula sam očima i sakupila tanjire.

- Znaš, možeš da probaš da se opustiš.- rekao je i spustio tanjire iz mojih ruku. - Drži se pravo, ali ruke na stolu, opruži ih, noge takođe, stavi ih malo u napred. Čim si opuštenija manje će te njene reči pogađati.

- Toliko sam loša?- upitala sam ožalošćeno gledajući u sto.

- Ne, samo ja obraćam pažnju. Ako želiš da ovo uradiš moraš da nađeš filtere.- rekao je i vratio mi tanjire u ruke.

- Nauči me.- pogledala sam ga pravo u oči.

To nije bio sarkazam niti kvotiranje bilo kog filma, to sam bila ja i mislim da je on to video. Klimnuo je glavom sa zadovoljnim osmehom i spustio se na stolicu. Mimoišla sam se sa mamom i videla koliko je srećna. Da li je to moja nagrada? Njihovi osmesi? Ako jeste bolje bi im bilo da se više smeju.

- Navrati nam opet.- mama je rekla, iskreno, prema onome što sam shvatila. - Možeš već sledeće nedelje.- stavila je ruke na moja ramena i osmehnula se.

Pogledala sam gore u Nenada dok je on klimao glavom.

Tako je i bilo. Tri nedelje smo u decembru i svake nedelje tačno u sedam Nenad i ponekad njegova baka bi jeli sa nama uz laganu priču i uglavom pohvale.

- Znaš kako je sladak!- Jelena je rekla dok mi je prilazila na velikom odmoru.

- Ko?- izvila sam obrvu sa spremnim kezom.

Nije svaki dan da Jelena ima ovakav osmeh.

- Jedan drugak. Moraš da ga vidiš!- cvilela je i vukla beli rukav mog džempera.

- Hajde da izučimo piletinu.- dodala sam i krenula za njom.

Naše iste čizme su pravile indetične zvuke dok smo išle niz školske hodnike. Skrenule smo iza ćoška, kada se popela na prste i nagnula ka meni.

- Kožna jakna.- rekla je.

Polako sam skenirala hodnik dok sam prevrtala pletenicu u ruci. Uočila sam ga naslonjenog na radijator. Tamna koža, skoro crna kosa začešljana unazad.

- Sladak je.- rekla sam okrenuvši se ka njoj.

- Znam... Moram da saznam kako se zove!- Jeleni se niko nije sviđao za ove četiri godine koliko se družimo, a sve je počelo prvog septembra sa istim torbama.

Izvila sam obrvu dok mi se u glavi odvijala ideja. Dala sam joj svoju torbu i izvadila fasciklu sa crtežima, prazan papir i penkalo.

- Jedan set informacija stiže.- rekla sam joj sigurno i okrenula se na peti marširajući napred.

- Dunja!- siknula je za mnom, ali kada sam se okrenula ona je nestajala iza ćoška.

Usne su mi se razvlačile u osmeh dok sam prilazila grupi dečaka.

- Imate vremena za jednu kratku anketu?- upitala sam zabacivši kosu sa ramena na leđa.

Nikada nisam volela da me odmeravaju, izazivalo me je, ali sam sada prihvatila. Klimnuli su glavama.

- Da li svi idete u isto odeljenje?- pitala sam škrabajući pitanja na fasciklu.

- Da, drugo tri.- odgovorio je dečko u crvenoj majci.

- Kako ste zadovoljni opremom u učionicama?- pisala sam informacije i gledala u grupu koja je slegala ramenima.

- Trulo je.- odgovorio je jedan u teksas prsluku sa glupim osmehom na usnama, pokušavajući da me šarmira.

- Slažem se.- nasmejala sam se. - Da li bi ste voleli da se pušta muzika na hodnicima za vreme odmora?- pogledala sam ga u zelene oči, tražeći od njega bilo kakvu reakciju.

- Da.- rekao je brzo i skrenuo pogled.
Stidljiv, zapisala sam i podigla pogled.

- Koju vrstu?- ponovo sam se obraćala njemu i ignorisala odgovore drugih.

- Strani tehno.- rekao je i ja sam zapisala.

- Hvala.- okrenula sam se na peti i otišla par koraka. Mogla sam da čujem kako me komentarišu, te sam se okrenula i vratila.

- Bila sam nepristojna. Ja sam Dunja.- pružila sam im ruku.

- Igor.- rekao je dečko u crvenoj majici.

- Stefan.- odgovorio je dečko sa naočarima.

- Mihajlo.- rekao je i ja sam se pobednički osmehnula.

- Mladen.- dečko sa glupim osmehom mi je poljubio ruku.

Oduprela sam se porivu da ga udarim po glavi i izvučem ruku. Prevrnula sam očima sa poluosmehom na usnama i odšetala.

- I lik ti je poljubio ruku!?- Nenad je umirao od smeha dok sam ja jela pečurke sa kačkavaljom izvaljena u fotelju sa očima na ekranu.

- Pogibila sam se.- rekla sam iskreno i zaustavila epizodu.

- Šta je rekao?- pitala sam pokazujući na ekran.

- Smrt je daleko bezbolnija od poraza.- rekao je.

- Sviđa mi se.- rekla sam i premotala unazad.

- Ovako se izgovara.- seo je ispred mene i pogledao u mene.

Gledala sam celo njegovo lice, pune usne kako se pomeraju, mali nos kako se mršti i desnu obrvu kako grči sam od sebe.

Slušam ga i ne osećam bes, nema poriva da ga ućutkam, samo želja da me nauči još nečemu. Ne znam kada sam mu se približila, ali sedim na podu do njega i oponašam njegove pokrete usana.

- Samo tečnije.- rekao je i pogledao u moje usne.

To nije poziv za poljubac, razumem to i zahvalna sam mu na tome.

- Kako me mrzi da se spuštam dole.- mrgodno govorim dok uzimam ključeve.

- Nećeš morati!- rekao je poput tipa iz reklama. -Jer zahvaljujući ukusnoj večeri Vi ostvarujete pravo na besplatno spuštanje!- pre nego što sam išta rekla on me je podigao i smestio na forenju, a zatim mi okrenuo leđa. Skočila sam mu na krkače i krenula da se smejem. Osećam se kao dete. Pozvao je lift glavom i pritisnuo moj sprat nosem. Nije me spuštao ni ispred stana. Predala sam mu ključeve i dopustila da me donese do sobe.

- Kako očekuješ da zaključam vrata, genije?- pitala sam i udarila ga lagano.

Zamislio se i nasmejao dok sam ga pratila.

- Laku noć.- poželeo mi je na japanskom.

Uzvratila sam i popela se na prste ljubeći ga u čelo. Mama mi je to radila svake noći pred spavanje. Odmakla sam se od njega i gledala kako izgubljeno bulji u mene i dodiruje čelo.

Za ovih pet nedelja mu ni jednom nisam pokazala tu vrstu nežnosti. Možda bih mogla da počnem?
______________________________________________________________________________________
Weep! :3