Ponekad, s vremena na vreme, uprkos svim svetlima grada, vidim zvezde na nebu. Ne koliko bih ih videla da sam negde na lividi, daleko od svega, sa tobom. Ostaju samo najsjanije, one najizdržljivije koje mogu da pruže otpor. Ali nisu one slabije gore od njih, njihova magija je u tome što su tu ali ipak ih ne vidim. Postoje, samo se moram potruditi da ih nađem.

Među njima je i ona koju sam pronašla, među mnoštvom sličnih, a toliko različitih, i nazvala je posebnim imenom. Među njima smo i mi. Tu smo negde, samo još to ne vidimo.

Na nebu punom zvezda, ukoliko bismo ih sve videli, videli bismo razliku među njima. Među nama.

Neke od njih vidimo iako više odavno ne postoje. Sjajile su, sjajile i ugasile se, nestale. Uprkos tome, one još uvek postoje na tom noćnom nebu, njihov nestanak, smrt nam je lepa. Svetlost koju vidimo na nebu je iz prošlosti, sva ta lepota je prošlost. Sada je na tom mestu ostalo samo ništavilo.
Možda smo i mi među njima.

Možda. Možda. Možda.

I kada poslednji put pogledam to noćno nebo, puno zvezda, videću onu koja meni pripada. I ona će svetleti, mnogo duže nego ja.