Bojim se da ćemo odjednom samo prestati da pričamo.

Svaki put kada ti čujem glas, bojim se da li ću imati šta da ti kažem sledeći put. Svaki put kada vidim tvoj iskren osmeh, bojim se da ćeš mi se jednog dana osmehnuti lažno.

O, koliko se samo ljudi udaljilo naglo. Samo tako. Odjednom. Zaborave jedno na drugo, pronađu nekog drugog ko deli njihova interesovanja, osmisle sebi novi život.

Bojim se da ćemo prestati da pričamo jer nemamo ista interesovanja. Trudim se da uhvatim korak sa tobom, trudiš se da uhvatiš korak sa mnom. Ali do kada? Do kada ćemo izdržati?

Da li ćemo nestati kao zamci od peska, koje smo toliko voleli da pravimo kao deca, uništeni od strane talasa?

Bojim se da će se raspored u našim životima poremetiti, da se jedne godine nećemo videti na starom mestu. Da ćemo reći da nema veze, da ćemo obećati sami sebi da ćemo se videti neki drugi put.

I da se taj drugi put nikad neće dogoditi.

Ne želim da u budućnosti, kada te slučajno sretnem na ulici, razmenim par reči o tome kako sam. Ne želim da se dogovorimo da odemo na kafu i posle nje samo rastanemo.

Ne želim da ostanem bez tebe. Ne želim da ostanem sama na obali. Ne želim da gledam nebo kako se utapa u moru bez tebe. Ne želim da sedim na bedemu, preplanule kože i da gledam zalazak sunca bez tebe.

Želim da ti kažem koliko te volim.

Ali bojim se.

Bojim se da ćemo se posvađati, da ćemo se rastati. Bojim se da ćemo se jednog dana setiti jedno drugog i zapitati se šta se dogodilo.

Želim da budem tu za tebe. Zauvek.

Jer, koliko god puta čula da ništa nije večno, tvrdoglavo ću se nadati da mi jesmo.