Dok ovo pišem, poslednji zlatni zraci sunca obasjavaju zgradu preko puta mene i vraćaju joj, makar na trenutak, boju koju je nekada imala. U daljini se naziru poslovne zgrade i čuju se prigušeni zvukovi motora automobila. Gledam dvorište koje me okružuje i vidim naznake prirode koja je nekada bila svuda. Čujem šum lišća pod cipelama prolaznika, cvrkut malih ptica u obližnjem žbunu. Osetim hladan povetarac koji podseća na to koje je doba godine.

Ovde je zima, iako nije hladno.
U drugom gradu je takođe zima.
Na drugoj strani sveta je leto.
U drugom gradu je takođe predveče.
Na drugoj strani sveta je svitanje.
Ovde priroda tone u san.
Tamo se budi.
Ovde se priroda utapa u gradsko sivilo.
Tamo nedge pruža poslednji otpor.

Gledamo druga sazvežđa.
Ja severno nebo, ti južno.
Ali to su sve zvezde.

Ovde se ja davim u ništavilu.
Tamo negde ti živiš punim plućima.

Ovde ja nestajem.
Tamo ti postojiš.