Krupne pahulje snega koje plešu pod slabim svetlima lampi u dvorištu. Kada dotaknu zemlju, istog trenutka se istope. Široki drveni sims sa unutrašnje strane prozora koji ne može da se zatvori potpuno je mokar. Hladnoća se širi prostorijom i malo pomalo svi oblače jakne. Dublje u prostoriji nešto pada uz glasan tresak i prekida tišinu. Kao da su se svi u tom trenutku probudili iz nekog sna, počinju da pričaju i žamor je sve glasniji. Ustajem da bih pokušala da zatvorim prozor i malopređašnje ništavilo u meni zamenjuje bes. Svom snagom zalupim prozor i on se nekako ipak zatvori. Žamor odmah prestaje i sve oči su uprte u mene. Osmehnem se samo usnama i bacim se nazad na svoju stolicu, želeći da se što pre sakrijem od znatiželjnih pogleda.

Ipak, osetim taj jedan pogled na sebi, drugačiji i intezivniji od ostalih. Umesto nekadašnje sreće i prijatnog osećaja, osećam bes i razočarenje. Pokušavam da ne zaplačem.

Dok hodam pustom uličicom shvatam da je sve kratkotrajno poput ovih prelepih pahulja koje postoje samo dok ne dotaknu svoj cilj.

I nisam ga još dosegnula. Približila sam se i počela da nestajem, ali me je nešto udaljilo. Vratila sam se malo više i težim tome da u potpunosti nestanem.

I konačno, postojim samo da bih nestala.