Još uvek te volim.

Nemirno, plavo more oivičeno visokim stenama se presijava na podnevnom suncu.

Moja blago izgorela ramena me peku zbog slanoće vode koja ih okružuje. Pratim te pogledom dok hodaš po visokoj steni pokušavajući da joj odrediš visinu. Na kraju odustaješ i dovikuješ mi da dam svoju procenu. Povećavam broj koji ti govorim za nekoliko metara i zaustavljam disanje kada se oklizneš. Pridržavaš se rukama za jedan kamen i ponovo se ponoso uspravljaš, a ja znam da su ti šake oderane. I znam da ćeš mi ih pokazivati čim dođeš do mene. Da ću preći prstom po ogrebotini na sredini dlana i da ću odmahnuti glavom.

U daljini, iza mene, prolazi jedrilica potpuno crne boje. Osmehujem se i aplaudram ti kada konačno skočiš sa stene, blago odahnuviši.

Osmehujem se dok sedimo na kauču gledajući jedno u drugo. Pričamo o u potpunosti nebitnim temama i zasmejavaš me. Pri rastanku te grlim verovatno duže nego što je potrebno. Ali meni jeste. Meni je potrebno.

Znam šta si hteo. Znam šta sam htela.

Dolazim na plažu samo da bih te videla i da bih ti se javila. Osmehujem se, gotovo zaplakavši kada te ugledam. Pričamo o skoroj budućnosti samo malo, čisto da ne bismo bili potpuno neinformisani.

Rastali smo se.

Poželela sam ti sreću.

Na trenutak si se zbunio, ne shvativši zašto sam to rekla, ali si se ipak zahvalio.

Još uvek te volim.